NEW BOT Телеграм, страница

⚡️

Негде почетком XVIII века трговци робљем на афричкој обали отели су једног осмогодишњег црног дечака по имену Абрам. Његова сестра Лаган, немоћна да ишта учини, дуго је пливала за бродом који је односио њеног брата пут цариградске пијаце робова. Судбина је, међутим, хтела да се у причу умеша српски дипломата и књижевник Сава Владиславић, који је дечака откупио и предао руском посланику у Цариграду. Овај је, пак, малог Абрама послао као дар руском цару Петру Великом.

Петар Велики дао је Абраму своје име и презиме Ханибал, обезбедио му школовање и оженио га руском племкињом. Тако ће управо тај Абрам Ханибал постати прадеда по мајци највећег руског песника – Александра Сергејевича Пушкина. Пушкин је за ту необичну породичну историју добро знао и у роману „Арапин Петра Великог“ описао тегобан пут свога претка. На известан начин, интересовањем за Саву Владиславића и његов рад, Пушкин као да је узвраћао пажњу некада указану његовом прадеди. Током читавог свог стваралачког века он се живо занимао за јужне Словене – или, како их је називао полазећи од положаја Русије, „западне Словене“. Посебно је волео српску народну песму, српске писце, књиге, па је чак изучавао и сам српски језик, преводио са њега и радо се сусретао са Србима који су након слома Првог српског устанка у великом броју прелазили у Русију као избеглице.

У Пушкиновој библиотеци пронађене су три збирке Вукових народних песама, „Вуков Рјечник“, као и „Нови Завјет“ у преводу Атанасија Стојковића.

Пушкин је, инспирисан српским епским певањем, написао и неколико десетерачких песама посвећених Првом и Другом српском устанку. Исповести и сведочанства избеглих Срба била су му основа за настанак десетерачке „Песме о Црном Ђорђу“, у којој је овековечио лик Карађорђа Петровића.

ПЕСМА О ЦРНОМ ЂОРЂУ

Два се вука у јами не гризу;
Син са оцем у шпилји се гложи;
Сина кори Петар остарели:
„Бунтовниче, зликовче проклети.
Не бојиш се ти Господа Бога,
Са султаном зар замећеш кавгу,
С београдским пашом да војујеш?
Или си се с две родио главе?
Сам пропадни, мрски проклетниче,
Што Србију целу сахрањујеш?”

Мргодно му Ђорђе одговара:
„Јеси ли се с умом опростио
Када лајеш без памети речи?”

Још се горе Петар рассрдио –
Горе бесни и још горе ружи;
У Београд хоће да се крене,
Турком да да непокорна сина
И да јави где се Срби крију;
Излази он из пећине мрачне.

Ал’ је старца Ђорђе достигао:
„Поврати се, оче, поврати се.
Опрости ми у љутини речи”.

Петар њега не слуша и прети:
„Биће теби, проклет издајниче!”

Пред њега је син тад истрчао,
До ногу се старцу поклонио.
Но не гледа Петар остарели…

Опет га је Ђорђе пристигао,
За косу га прихватио седу:
„Поврати се, Господом те кумим,
Не терај ме на зло искушење!”

Љутито га старац одгурнуо,
Кренуо се путем београдским.

Горко се је Ђорђе заплакао.
Потегао пиштољ иза паса,
Одапео и одмах кресao.

Завапио Петар посрћући:
„Помози ми рањеноме, Ђорђе!”
И на друм се мртав сропоштао.

Оде Ђорђе трком у пећину;
Пред њега је мајка истрчала:
„Шта је, сине, камо оца твога?”

Сурово јој Ђорђе одговара:
„За трпезом стар се понапио
Па на друму београдском спава”.

Она се је јаду досетила:
„Да од Бога проклет будеш, црни,
Што погуби родитеља свога!”

Од то доба Петровићу Ђорђе
Међ’ људима прозвао се црни.

Аутор текста: Љуба Цвијановић

⚡

Запратите нас

❤ InfoDefenseSERBIA
❤ Чат-бот
⚡ InfoDefAll

Please open Telegram to view this post