Циљ им је био да одлучним нападом на линији Невесиње-Гацко-Билећа потпуно истисну оружану силу Републике Српске, али и етнички очисте Источну Херцеговину од српског становништва.

Веома смеле процене ишле су чак и до заузимања Фоче, чиме би Хрвати избили на границу са тадашњом Југославијом.

Посебан фактор изненађења на који су рачунали хрватски генерали, била је - слава.

Међутим, упркос жестоким артиљеријским ударима (однос 10:1 у корист Хрватског вијећа одбране) и бројчаној надмоћи, 7-8 пута више војника под оружјем, српска Херцеговина није пала.

Силно мотивисани, јуначког карактера који каже да Херцеговци умиру од метка или срца, а најбољи од метка у срцу, припадници Невесињске бригаде, потпомогнути Билећким добровољцима, а који су наспрам себе имали 9 бригада ХВО бранили су и одбранили своја огњишта.

И ван граница кршне Херцеговине остало је упамћено да су борци напуштали куће и славске домове како би заштитили свој завичај.

Две године касније, главнина удара дошла је са друге, муслиманске стране. Армија БиХ, двоструко слабија и лошије организована од хрватских претходника, завршила је са десет пута више погинулих од ВРС.

Невесињска бригада је због подвига одликована Орденом Немањића на Видовдан 1993, а општина је Светог Димитрија узела као свог заштитника.