Сајт тзв"iNiCiJaTiVe Za LJuDsKa PrAvA" је данас пао и не зна се разлог пада.


t.me/patriotsrbija

Рецепт за политичку будућност.

Не рукуј се са Зеленским

Погледај ме сад па немој никад више!
(*к'о да немам мало своји' проблема)

Још једно убацивање мина, али сада их убацују двојица.

Чудна тактика, али избија зграде из темеља

Престаните с овим. Само престаните, не питајте више ни зашто.

"Шта ради страна војска у БиХ?"

Стране војске: шетамо 🙄

Чак је и код нас тешко замислити узалудније арчење пара

https://news.1rj.ru/str/evroaz/44284

Молим драге чланове да одвоје минут да се посвете најсвежијем шамарању курцем по челу господина Ђовака набеђене инцестоидне енглеске гамади

Видите ли како то лако иде, кад се хоће?

Чланови чета!

Са померањем дупета Василију, ПО-ЧНИ!!

Србија и проклетство природних ресурса

Недавно сам прочитао веома добру књигу "Упутство за диктаторе" америчких политиколога Брус Буено де Меските и Аластера Смита. Поред уобичајених, очекиваних западноцентричних фраза и глорификације супериорности САД и западног света, либералне демократије и тржишне привреде као најбољих и пожељних облика друштвеног уређења за све државе света, књига ипак даје доста поштених и јасних увида у то да када оголите природу моћи и механизме доласка на власт и опстанка на власти- заправо и нема неке велике разлике између демократија и ауторитарних система.

Књига обилује примерима како земље са богатим природним ресурсима нису пропорционално томе богате и развијене. И ту поштено наводи и спољашње (колонијализам- пре свега западних земаља) али и унутрашње разлоге зашто у њима уместо просперитета и слобода чешће цветају диктатура, корупција и репресија. Ту долазимо до кључног политиколошког термина који ћу искористити као лајтмотив свега што желим да кажем овом приликом- проклетство природних ресурса.

Политикологија овај термин одређује као карактеристичан за земље које имају лошији економски успех, упркос томе што имају користи од вредних природних ресурса. Углавном се то дешава када земља фокусира сва своја производна средства на секторе који зависе од тих ресурса. И онда упркос обрту великог новца који је у оптицају, та се земља не развија и не просперира пропорционално томе. Ту се поставља питање зашто.

Ту морамо познавати и разумети природу западног империјализма и колонијализма, те зашто се суштински ништа није променило од Источноиндијске компаније некада до Рио Тинта данас, те зашто су економски (па и еколошки) аспекти разматрања пословања ове компаније у Србији суштински неважни- јер одговори о природи њеног система и пословања леже на другим основама.

Планетарна експанзија Запада која траје од краја 15. века до данас је у суштини битка за освајање и контролу ресурса и тржишта, те трговачких путева ка њима и од њих назад у метрополу, на којима почива њихова доминација. "Приватне" компаније које су "пробијале лед" ка овим пространствима су одувек биле под контролом елите те земље, њихови "офшор" подухвати за богаћење на основу експлоатације природних ресурса "примитивних" земаља и народа.

А када би долазило до неминовних "неспоразума" између представника "приватних" компанија и домородачког становништва, на сцену је ступала војска дотичне државе, која је стајала у одбрану интереса ове компаније и оружјем бранила њено "право" на "слободно тржиште" и експлоатацију природних ресурса те земље.

Заузврат, владајућа елита земље одакле долази та компанија је убирала већински профит те компаније јер је у њима имала већинско власништво, јасно злоупотребљавајући и сопствену државу, војску и становништво у овом процесу сопственог богаћења. Њиховим државама би, истина, одлазио доста велик део ове колонијалне пљачке, али ипак ни близу велик ономе који је ишао власницима ових компанија. Зато и до данас имамо малобројне "аристократске" породице које су богатије од бројних држава света.

Сад долазимо до савременог доба и нашег случаја. Схвативши да је много исплативије држати политичку, војну и економску елиту једне земље на власти, него хиљаде сопствених војника у тој земљи, колонизатори у савезу са корпорацијама су временом променили методе и прилагодили се новонасталим околностима времена. Наметање сарадње сада не долази споља, него изнутра, мада суштина остаје иста.

Примера ради, баш јуче 8. јула је била годишњица отварања јапанског тржишта ка западном свету, јер је тог дана 1853. године по директиви владе САД амерички комодор Метју Пери упловио у луку у Токију са ратним бродовима и натерао Јапан да отвори своје тржиште приливу западних производа- читај корпорацијама, које су малтене за све што су производиле сировинску базу имале у земљама у окружењу истог тог Јапана, затим Африке, Латинске Америке и свугде друго где год се појави неки ресурс од значаја за Запад. Данас се то ради другачије.

Наставак:

https://news.1rj.ru/str/haZardernoVoserbia/1795

https://news.1rj.ru/str/haZardernoVoserbia/1796