🇷🇸 Архитектура заблуде — Део 4 — Инструментализација патриотизма и обликовање контролисане деснице

🔹 На истој страни друштвене кризе на којој делују НВО сектор, прозападна опозиција и митологија југоносталгије, налазимо и традиционално неповерљиву ванпарламентарну десницу — њени подржаваоци ће то порицати, указујући на одсуство ЕУ или ЛГБТ обележја и присуство националних симбола.

🔹 Ово није случајност, већ резултат промишљене стратегије оних интересних група које су извукле неопходне закључке из неуспеха пројекта Србија против насиља, бирајући да овог пута одрже илузију народног бунта, а тиме и подршку деснице на улицама до реализације својих циљева. И мада транспаренти Мајдан у Београду овог пута изостају, они су замењени тихим формирањем српског Десног сектора — украјински сценарио и даље остаје на столу.

☦️ Проблем СПЦ и формирање расколничке структуре

🔹 Озбиљан изазов за ову стратегију стигао је од Српске православне цркве и њеног поглавара, патријарха Порфирија лично који је на састанку са председником Русије Владимиром Путином можда и први пут формално указао на став Цркве, описујући актуелне догађаје као обојену револуцију која се спроводи у интересу западних центара моћи.

🔹 Након тога, на терену смо могли видети значајну активацију раније формиране прозападне струје унутар СПЦ, Православног богословског факултета, али и теолошких кругова шире — овде се на првом месту ради о појединцима повезаним са интернет порталом теологија.нет (организација регистрована као НВО Фондација Теологија.нет) и организацијом Богословско друштво ОТАЧНИК коју финансирају Институт за европске студије и немачка фондација Konrad Adenauer-Stiftung. Овој парацрквеној мрежи недавно се придружила и организација српске дијаспоре у САД Serbian National Defence.

🔹 Кроз деловање свештеника као што су Саша Петровић (САД), Григорије Дурић (Немачка) или Владан Перишић (Хрватска), рашчињеног свештеника Вукашина Милићевића (члан Демократске странке), теолога Благоја Пантелића (управник две НВО) и групе аутора под псеудонимом Мирко Перић, формира се представа о постојању дисидентске струје унутар СПЦ која се потом десно-оријентисаној јавности представља као носиалц некакве истинске позиције Цркве која стоји насупрот ономе што се описује као корумпирани ужи круг Патријарха.

📺 Активност на информационом фронту

🔹 Легитимизација наратива о наводно национално-усмереној природи протестног покрета, међутим, морала је доћи и од стране учвршћених ауторитета на информационом фронту — ово је у значајној мери већ постигнуто успешним брендирањем покрета као општенародног кроз инструментализацију националних симбола и увођење вета на јавну употребу прозападних. Мешајући стварно и жељено, бројни извори, укључујући ту и српски сегмент Телеграма, ставили су се у службу протестног покрета. Од тог тренутка, све што је било потребно било је производња адекватних материјала за објаве на десно-оријентисаним изворима

🔹 Пример је хапшење Николе Марчетића након туче — говорника са шајкачом 28. јуна, чије је некохерентно обраћање препуно националних мотива. Симболичка слика је формирана: о разлозима хапшења се не говори, већ се ствара емоција ”власт против патриоте”. Хапшење долази мање од 48 сати након што НВО СвиЋе објављује упутства о употреби симболике при хапшењу.

🔹 На тај начин, организатори протестног покрета и они који стоје иза одлуке о радикализацији успели су да убеде значајан део деснице да је управо она срж и главни покретач актуелних дешавања.

🔹 Стварност је, нажалост, знатно другачија. Српска десница представља инструмент масовности покрета, механизам одржавања илузије његове општенародне природе, док се стварна контрола догађаја на терену налази у рукама прозападних снага, од Покрета слободних грађана и НВО СвиЋе који су учествовали у увођењу обучених радикала у Србију у циљу изазивања насиља до НАТО лобиста попут Немање Милошевића који, када није заузет лидерском улогом на ”збору грађана” општине Стари Град, поносно промовише своју визију ”За Србију на Западу, за Уједињене Државе Европе”.

🔍 Наставак ускоро

🔗 Текст на сајту

@drustveni_udar