NEW BOT Телеграм, страница

Дакле, дошао је и тај дан – Србија се поново сусрела са санкцијама.

Ништа необично: ми смо земља која има однос са санкцијама као некадашњи романтичари са својим музама – без њих не знамо ко смо. Док други народи мере успех бројем инвестиција, ми га меримо бројем рестрикција. Ако те Запад није санкционисао, шта си уопште постигао у животу?

Већина се, разумљиво, вратила на спику из касних деведесетих. Опет се цитирају Ђинђић, Б92 и она стара добра: „Сами смо криви што нас Ђура тукао.“ Јер, ваљда, нема ничег аутентичнијег од мало националне самомржње, упаковане у моралну лекцију са Запада. Србија је, ипак, држава стокхолмског синдрома – ми не само што волимо своје отмичаре, већ им и шаљемо поклоне за Божић.

И наравно, питање свих питања: „Зашто нисмо ушли у НАТО и ЕУ кад смо могли?“
Па, зато што смо били превише заузети испуњавањем свих услова које су нам они постављали – од игнорисања сецесије, преко предаје генерала, до добровољног топљења тенкова у неком постмодерном обреду демилитаризације. Радили смо све што су тражили, као најбољи студент у разреду, и опет добили јединицу.

Дакле – није до нас.

Да, поклонили смо НИС Русима за 400 милиона, што је наравно злочин, јер смо могли да га продамо за долар неком западном „стратешком партнеру“. Јер, сви знају да је најбољи посао онај где се држава највише понизи. И да је, наравно, бесмислено сарађивати са земљом која производи нафту и гас у сектору нафте и гаса. Много је рационалније куповати амерички течни гас преко пољског посредника по цени божанске комедије.

Али, подсетимо се нечега што је, изгледа, превише банално за нашу интелигенцију са Твитера: једини реалан економски раст Србија је осетила захваљујући руској енергији и кинеским инвестицијама. Све остало су биле „реформе“ које су нас коштале и достојанства и фабрика. Али џабе говорити када Н1 каже другачије – јер у Србији је истина оно што је у етру, не оно што је у стварности.

Данас, зависимо од нафтовода који смо сами изградили, али који сада пуни хрватски пензиони фонд. Није мала ствар – мало радимо, али бар финансирамо хрватску трећу животну доб. Ето, нека корист од српске доброте. Сувереност? Ах, та застарела категорија. У време када се све може „аутсорсовати“, зашто не би и суверенитет?

И онда, док нам се прича о европској солидарности, наши драги партнери из Брисела уводе царине на челик – баш кад смо почели да дишемо. Железара у Смедереву, тај симбол „кинеског империјализма“, сада је проблем, јер 5.000 радника није у складу са „европским стандардима“. Ако нам због НИС-а и железаре БДП падне за 5%, бар ћемо схватити колико су нам Руси и Кинези мало значили. И колико нам је западни просперитет – већ ту, иза угла. Само што никако да стигне.

У међувремену, каубоји са друге стране Атлантика и даље отимају све што могу, али им време истиче. Историја им, као и сваки лонац који дуго кључа, полако диже поклопац. Њихове „тактичке победе“ личе на покрете човека који се дави – пуно драме, мало ефекта.

И тако, Србија поново стоји на ветрометини.
Између оних који је туку и оних који јој кажу да је заслужила батине.

Између геополитике и геополитичке амнезије.
Између ироније и трагедије.

А можда је баш у томе и наша константа – да преживљавамо као народ који увек нешто чека. Јер, ако ништа друго, чекање нам добро иде.

👍51👏11🌭4💯3❤2💩2🔥1

833 views07:29