Постоји једна стара истина коју смо ми, као народ метафизички талентован за самоуништење, давно открили: на овим просторима увек постоји узајамност између режима и опозиције у рушењу државности. Само што је код нас та узајамност попримила форму брачне хармоније – свађа се пред децом, али увече ипак дели исту постељу интереса. Ниједна једначина политичког живота у Србији не може бити решена без тог непријатног чиниоца. Чак и кад се докаже да није тако – ипак јесте.

Али, како смо дошли до тога? Одговор је једноставан: ниво свести друштва. Психо-политички индекс менталне дезинфекције. Данас је тај индекс на нивоу собне температуре, што можда и објашњава зашто је све око нас постало тако хладно.

Случај НИС-а, ако га посматрамо са висине макро-геополитичке реалности, није ништа друго до још један детаљ у мозаику европске милитаризације под диригентском палицом Сједињених Америчких Држава. Европа се припрема за рат, а Србија се припрема за изборе. Док Албанци, Бугари и Хрвати пуне своје подруме оружјем, ми пунимо Инстаграм обећањима о „бољем животу после избора“. Док комшије складиште муницију, ми складиштимо твитове.

Држава је постала релативан појам. Уосталом, све је данас релативно – истина, част, морал, чак и смрт. Све се може „исправити“ једним добрим маркетиншким спотом и неколико ботовских коментара. Човек је престао да буде човек; постао је корисник. А корисник, по дефиницији, не размишља – он клика.

Кад све вере и нације у региону заједно изађу да певају Халидове песме, човек помисли да је можда мир ипак могућ. Али кад схватите да је тај спектакл организовао алгоритам ради ангажмана на друштвеним мрежама – схватите да су чак и емоције постале подуговорни рад у служби машинског учења.

Дневнополитика се претворила у питање живота и смрти. Не зато што је важна, већ зато што смо ми као друштво толико сиромашни да нам је једино што нам је остало – дневнополитика. Она је наша нова религија: изборни циклус као литургија, страначки конгрес као ходочашће, а вођа као полубог који једино нема дар трансценденције.

Две деценије смо улагали у привид стабилности, куповали мир као што се купује продужена гаранција на фрижидер који већ звони изнутра. Данас је свака погрешна политика дошла на наплату. Критичко мишљење је угушено, а власт је остала без капацитета – не зато што га није имала, већ зато што га је системски избегавала да не би угрозила хармонију незнања која је темељ њене моћи.

Шта се сада може урадити у минут до дванаест непријатно је питање — 2027. се већ појављивала као година могућег сукоба, но да кажемо да ће због неприпремљене Европе овај хладни рат трајати и до краја деценије. То је пет година за прављење кардиналних промена у изузетно неповољним околностима. Док ми – у добром старом духу српског романтизма – верујемо да смо центар света који сви чекају да се пробуди. А у стварности, свет само чека да престанемо да сметамо.

Могуће је да ће овај нови хладни рат трајати до краја деценије. Пет година, дакле, за суштинске промене у друштву које већ двадесет година не може да промени ни распоред у Влади. Време нам није савезник, али ни противник – једноставно нас је заборавило.

Србија клизи ка молдавском сценарију: апсолутистичка власт под апсолутном контролом, уз апсолутну подршку Запада. И као што је Молдавија открила – кад једном пристанеш да будеш „мали али поуздан“, нема више маневарског простора. Тада ти остаје само да будеш поуздано мали.

Јавност је требало то да спречи. Али јавност се данас не организује – она се лајкује. Тај воз је, бојим се, већ отишао, а ми смо остали на перону, убеђени да ће неки други доћи и бити мање неудобан.

Све у свему, ситуација је мрачна. Република Српска добија хладна леђа из Београда, док се српски суверенитет мери бројем конзумера који су спремни да жртвују државу за лични комфор. У тим условима, о некаквој „другој Србији“ можемо само теоретисати, у стилу: „Шта би било кад би било, да је било.“

Можда сам песимиста.
Али, ако јесам — бар сам свестан да то није релативно.

Почиње канцеловање Бунта и ускоро свега што вуче десно из блокадног покрета, а то сигурно не значи да ће неко од њих да постане канцелар.

Загреб, Вараждин, Осијек, Сарајево, Подгорица, Цетиње су од 2012. до данас створиле на стотине (а неки кажу и на хиљаде) профила и страница где распирују српско-српску мржњу.

Вучић и Додик за ових 13 година су имали шансу да се супротставе овој дигиталној немани и победе је, али они су одлучили да свој буџет 90% троше на ботове.

 наводи канал 4 тачке.

Највећи проблем је у томе што српски властодршци имају хоризонтн скучен на само четири године и улажу само у оно од чега виде корист на изборима.

Поједини ни не могу ни да препознају опасност непријатељског умрежавања, а тек да знају како да се боре. Зато се и понашамо као да се против нас не води рат другим средствима.

Ммм да да, увек ти неугодни Андорани.

Наши орлови не могу да лете на тој надморској висини, вероватно

Током обуке управљања дроном Украјински оператер је случајно примјетио и тиме спријечио покушај силовања жене од стране војника оружаних снага Украјине.

Легитимно питање 😁

Ослободиће нас Солунци 21. вијека само намаз да обаве!

Положио си! Сада идеш у Србију. Саобраћајне прописе научи успут!

💢 CNN in Serbia, N1, gets caught on a hot mic preparing for a segment on the so-called 'student's protests (Color Revolutionary activity):

🎥 "so now we have to pretend/act (like) something is going on / happening"

They need to keep the energy alive even though it has been massively petering out.

Organizers at some point realized they will not succeed, and have transformed their revenue stream from an action budget into an embezzlement scheme. Why spend on a losing proposition when one can just keep the money?

The other factor appears to be that the mask has fallen off on the EU question. The Color Revolution is more openly pro-EU than every before, and has explained away nationalist serbian presence in protests as 'useful idiots' and a necessary device towards their ends.

XF

Subscribe @NewResistance

Лагали су да су ноћили у манастиру

Одсели у објекту комерционалног типа поред манастира за ПР

Манастирски конак, под старањем братства, није коришћен за смештај студената. Лица о којима је реч била су смештена у приватним објектима у близини који, без одобрења (благослова), послују под именом „Манастир Студеница“.

Проверите, ако можете, да ли је ово можда бар две године старо!

Данас исту ову причу воде и многи који су тада за ово осеравали ДС.

‘It isn’t political’

Преминуо генерал Небојша Павковић!