NEW BOT Телеграм, страница

Уколико Русија, из сасвим разумљивих разлога, одлучи да Србију више не третира као енергетски повлашћену рођаку из унутрашњости, већ као сваку другу државу са којом сарађује – а после читаве колекције антируских гестова власти, не би било чудо – биће то тренутак истине за наше угледне „европске партнере“. Јер, ако ишта разобличава идеолошко самозаваравање домаћих политичких елита, то је управо чињеница да ће се тек након тога видети колико Европа заиста „поштује нашег председника“ и колико нас, у суштини, третира као потрошни материјал нижег квалитета.

Наиме, када (не ако, већ када) повлашћени гасни аранжман ишчезне, биће интересантно посматрати панично повлачење европских инвеститора који су до јуче представљани као круна наше „суверене и мудре“ економске политике. Истина је, наравно, далеко мање романтична: стране инвестиције се нису слиле у Србију зато што су фасциниране компетентношћу домаће власти, већ зато што Србија представља јединствен историјски парадокс — колонију Запада са приступом руском гасу. Уз још леп бонус: екстериторијални статус у односу на пореску и финансијску регулативу ЕУ. Па ко не би дошао на такво егзотично одмаралиште?

Јефтина радна снага, иако неопходна за профитабилност модела, није сама по себи довољан магнет. То да радници могу да носе пелене на послу како би производња текла без прекида, јесте додатни комфор западног капитала, али није пресудни разлог његовог боравка. Пресудни разлог је – јефтина руска енергија коју земље ЕУ, из сопствених (анти)цивилизацијских принципа и геополитичких падова, више не могу да користе код куће. Али у Србији, својој колонији-са-посебним-погодностима, могу.

Због тога Европа тако дуго и стрпљиво толерише домаће вербалне акробације по питању санкција Русији. Докле год преко Београда могу да допиру до јефтиног руског гаса, биће спремни да зажмуре на лажна обећања Русији и на комичне покушајиме "балансирања“.

Москва, са друге стране, пажљиво посматра. Нема журбе да се обнови гасни уговор. Има смисла сачекати да ли ће Београд наставити свој низ антируских амблема – декларације у Тирани, Давосу, Дубровнику, Бриселу; предлог да Србија шаље ЕУ муницију бланко; реално слање муниције Украјини. Све су то индикатори који, у збирном облику, шаљу једну просту поруку: Београд би волео да седи на два стола где ће скаткоречити Истоку а практиковати политику интеграције у НАТО блок.

Сада, у тако припремљеном терену, власт почиње да гура наивну причу о „спашавању економије привреде“ кроз национализацију — која, да будемо искрени, није ништа друго до станица усред пута ка западној приватизацији. Узрок није економски; узрок је политичка инфантилност према Бриселу и Вашингтону.

А најлепша иронија свега? Са наставком антируске политике, западни капитал ће баш он — западни — први напустити Србију. Колонизована економија ће пропасти под теретом сопственог „европског пута“. И то ће, парадоксално, бити прва ствар у дуго времена која је за Србију заиста добра.

Јер понекад, у свету зависног капитализма, колапс колонијалног модела није трагедија. Он је прва шанса за озбиљну обнову.

👍35👏10🤮5🌭3🤣1

819 views20:59