Kanal za sve moje video klipove
https://news.1rj.ru/str/brkatibradonjatelegram

Бркати Брадоња је сада и на Телеграму

Постизборне бројке и процене: Колико Албанаца заправо има на КиМ?
https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/postizborne-brojke-i-procene-koliko-albanaca-zapravo-ima-na-kim/

🇷🇸 Ако је човек бар једну особу учинио срећном, онда је његов живот имао смисла.

Мирковци, Република Српска Крајина,31.децембар 1991.година

Исток инфо

Честитамо срећним добитницима!

Опет статива!

🧿 A better reality is possible, with that, into the new year we go.

"Peaceful day in Dust II. 😊" IYKYK

Happy new year to all. 🎉

@WorkingBrother 😎

Кључна последица догађаја око напада на резиденцију председника Путина и новог злочина нациста у коме су страдала и деца вероватно неће бити напуштање преговора, јер Русија и даље формално остаје у дипломатском процесу. Свака прича о компромису постаје све бесмисленија у тренутку када Вашингтон паралелно води рат и глуми миротворца. Ревизија руске преговарачке позиције биће логичан одговор на систематску саботажу дипломатије од стране читавог колективног Запада. Простор за компромис ће бити све ужи, гестови добре воље потпуно елиминисани, а фокус пребачен на безбедносне и територијалне гаранције које Москва сматра егзистенцијалним — уз, надам се коначно, отворено признање да ће исход сукоба, бити одлучен војно-економским, а не дипломатским средствима.

Забринутост Доналда Трампа у том контексту је класичано америчко политичко лицемерје. Украјинска војска није суверени актер, већ продужена рука Брисела и Лондона, а они су продужена рука Пентагона. Обука, логистика, обавештајни подаци и сателитске координате долазе директно из САД и НАТО структура; без те инфраструктуре, овакви напади не би били ни замисливи, а камоли изводљиви. Британија и ЕУ у овом контексту не делују као самосталан геополитички субјект, већ као оперативни извођач радова, такорећи послушни сервис империјалне команде из Вашингтона. Команда, подаци и политичка одлука не долазе из Лондона, већ из Беле куће. Тако да је изјава заменика шефа руске дипломатије о британском трагу истинита, али не потпуна истина.

Трампу и његовој администрацији управо таква конструкција одговара: пребацивање фокуса на Британију и Брисел омогућава САД да у очима Москве задрже фиктивни статус „партнера у преговорима“, док истовремено избегавају директну одговорност за ескалацију и смањују шансу за непосредну укљученост у порасту тензија. Телефонски разговори, изјаве о миру и празна дипломатска реторика служе искључиво као медијска завеса иза које се наставља рат против Русије другим средствима, који је у другом Трамповом мандату уоквирен у надлежностима европских чланица НАТО-а (али је оператива свакако и даље у Вашингтону), све у служби стратегије јасног раздвајања фронта будућег глобалног сукоба услед немогућности да Вашингтон исти води на два фронта истовремено.

Овај потез САД је још један у низу доказа да Америка ни у једном тренутку није одустала од својих стратешких циљева. Напад који је очигледно координисан из Вашингтона дешава се усред наводно „помирљиве“ реторике и непосредно након телефонског разговора Трампа и Путина, што јасно показује да америчка политика нема никакву унутрашњу конзистентност осим једне: обмане. Намере САД никада не треба тумачити из саопштења и дипломатског популизма, већ искључиво из поступака — а ти поступци су континуирана, циклична ескалација која, из чисто ширих геостратешких разлога, понекад садржи и моменте осцилације. Али је континуитет јасан.

Уз све то, читав инцидент је врло погодан изговор за Трампа да (још једном) ”дигне руке” од мировне улоге. Можда и није случајно да се ово догађа уочи почетка велике кинеске војне вежбе око Тајвана — што је за Трампа далеко више на списку приоритета. Ако тако поставимо ствари, Лондон и Кијев могу да изазову провокацију, али идеја долази из Вашингтона. Паничне изјаве Зеленског одмах након објављивања напада на резиденцију, да ће АРФ гађати просторије украјинске владе дају снажне индикације да се у Кијеву српема операција лажне заставе која би за свој циљ имала чињење услуге Вашингтону да изађе из преговора у којима Москву не може натерати ни на какв уступак.

Рецимо, ОСУ сасвим сигурно поседују неексплодиране бојеве главе „Искандера“ и током следећег удара могу да дигну у ваздух једну (или више) у владином кварталу. У таквој поставци снага НАТО ће такав ''одговор'' Русије на терористички напад кијевског режима сматрати асиметричним и потезом који је нагло подигао ескалацију.

Колективни Запад очајнички желе да изађу из преговора, али на начин на који ће имати casus belli, и да Русија изгледа као кривац што је идеално, јер би Трамп могао да уведе следеће санкције Москви и врати своју природну ратну реторику, док би истовремено имао довољно јак аргумент пред унутрашњом публиком зашто одустаје од својих ''мировних напора'' на чијем таласу је дошао на власт.

Што се тиче Кијева, покушаје да се испровоцира ескалација како би се осигурао континуиран ангажман Запада виђали смо и у прошлости и чини ми се да је то једино тумачење у ком Зеленски има некакву (очекивану) корист у читавој причи. Можда за Кијев то и јесте била нека линија рационализације.

Због свега наведеног, Москва овај догађај не сме тумачити као изоловану украјинску одлуку, већ као јасну прокси-поруку НАТО-а: преговори служе само као средство за куповину времена и гурање Русије у замрзнути конфликт који би Западу омогућио дугорочни притисак и стратешки предах. Мислим да сукоб улази у фазу у којој ће Русија настојати да реалије на терену обезбеди пре сваког политичког разговора — јер је постало кристално јасно да са Западом дипломатија постоји само као декор, никада као стварна намера.

Хит лета 2026.