А село нека прича

Један класик

Кад је реч о Ирану, десница се, по ко зна који пут, појављује у улози поуздане десне штаке либералне левице. Испада да им, ни њима ни њиховим стратешким узорима у Вашингтону и Тел Авиву, заправо не смета ни хиџаб, ни положај жена, ни демократски дефицит — осим, наравно, када је реч о политички неподобним државама. Ако је проблем заиста у слободи, зашто онда изостаје и најблажа критика Саудијске Арабије и осталих заливских монархија? Како тамо чудесно не боде очи мањак демократије, вишак религијске ортодоксије и хронични дефицит личних слобода?

Одговор, само можда, почиње од сусрета на USS Quincy после Другог светског рата, где је склопљен један од најуспешнијих аранжмана модерног империјализма: војна заштита у замену за нафту и трговину у доларима. Од тог тренутка Саудијска Арабија, уз још неколико кооперативних монархија, постаје нешто попут стационарног америчког носача авиона на Блиском истоку. И управо та чињеница, уз извесне симптоме геополитичког Стокхолмског синдрома, објашњава зашто је критичка оштрица коалиције деснице и либералне левице прецизно усмерена искључиво ка духовном вођству Ирана.

Остаје, међутим, једно практично питање. Да ли је та иста пометена коалиција спремна да брани белу, кришчанску Европу од милиона избеглица које би неминовно произвео распад Ирана у још једну расцепкану, про-западну колонију? Да ли су спремни да прихвате ту цену као колатералну штету повратка аутоколонијалне династије Пахлави, која тренутно са безбедне дистанце из Мајамија подржава протесте? Јер ти исти мигранти, од којих се данас реторички брани „пресвета Европа нација“, не би ни напустили своје домове да није било америчких империјалних ратова на Блиском истоку — ратова вођених, узгред буди речено, у корист оног истог Израела чију политику сада здушно подржавају у нади да ће Иран доживети коначан слом.

Тако добијамо занимљив интелектуални перпетуум мобиле: једни бране Европу од миграција које су директна последица империјализма оних које данас подржавају у Ирану; други бране мигранте, декларативно су против Израела у Палестини, али без проблема стају уз Израел и САД у пројекту „дехиџабизације“ Ирана. Шизофренија, али са моралним сертификатом.

На крају, проблем очигледно није у верској слободи, демократији или слободи медија. Проблем је отпор. Проблем је чврста рука која одбија да буде сломљена. Проблем је суверенитет — и непријатна чињеница да постоје државе које још увек не пристају да буду експлоатисане од западних колонијалиста, макар и у паковању људских права.

Ево клетве!
Пожелео јавно победу Фидеса на изборима.
Нисам дуго пратио и не знам да ли је парна, али ако није, Фидесу је одзвонило.

Тежак овај Јануар

Досадни сте постали баш и небитни. Кад ће следећи пленум ето ме здруговима и једва чекам

Обрисана објава по ко зна који пут
Биће да је аутор сјео за компјутер са оном флашом вињака у тренутку писања.

Ови биједници су толико јадни да чак нису били у стању да одрже ни своју чисто формалну честитку Српској. Па су се под утицајем хиџаблија из Санџака оградили од Српске. То смо ми и претпостављали прије три дана и зато их логично нисмо ни поздравили око тога. И наравно били смо у праву. Биће да санџачкој браћи ипак смета што смо деведесетих година спречили нове јаме и Јасеновац у извођењу њихове конвертитске лојаве сабраће.
Исто се односи и на њихове србијанске колеге из Београда, Ниша и Новог Сада. Који су спали на тај ниво да се даве са обрезаним курцем, гамад аутошовинистичка. Везуј коња гдје вам Ага каже! За боље и нисте стоко одвратна.

Брука.

Sa velikim zadovoljstvom vas obaveštavamo da je osnovana Zajednica mladih Srba u Rusiji - СОЗ!

Cilj nam je da povežemo mlade Srbe koji studiraju, rade ili žive u Rusiji. Kroz našu zajednicu želimo da podržimo jedni druge, razmenjujemo iskustva, organizujemo događaje i očuvamo vezu sa domovinom.

Molimo vas da nam pomognete da doprememo ovu informaciju do što većeg broja mladih. Bili bismo vam veoma zahvalni ako biste nas podelili i preporučili na vašim portalima i kanalima.

Hvala vam unapred na podršci.

Sa poštovanjem,
Zajednica mladih Srba u Rusiji - СОЗ

Link kanala оvde.

Проблем званичног Београда је тај што константно заљубљено и носталгично гледа у правцу периода и света пре украјинског рата, убеђен да се историја може вратити на страницу која му је била најудобнија. То је био период у ком је Србија могла да глуми мултилатералност – не зато што је била вешта, већ зато што је била небитна. У релативно мирној Европи, без озбиљних геополитичких ломова, нико се није претерано бавио тиме на којој столици седимо, све док нисмо почели да се љуљамо.

Почетак СВО у Украјини представља за 21. век оно што је пад Берлинског зида био за 20. – историјски дисконтинуитет. Од тог тренутка више не постоји „и-и“ политика, већ само „или-или“, ма колико се то у Београду доживљавало као непримерена поједностављеност. Рат који је почео као регионални сукоб, а врло брзо прерастао у дроновско-рововски, економско-политички и системски рат Русије са целокупним НАТО пактом, означио је крај света у ком је симулирање неутралности било могуће. Ко то није схватио 2022, тешко да ће схватити икада.

Уместо трезвеног читања нове реалности, добили смо управљачку елиту која је, заљубљено загледана у прошлост, покушала да оживи зону комфора из које је Европа већ изашла. Четири године су прошле у ишчекивању да се „ствари некако смире“, а за то време Србија је пропустила готово све стратешке прилике да макар минимално припреми позицију за оно што долази. Чак ни енергетски минимум, какав је обезбедила Мађарска, није био достижан – не због немогућности, већ због одсуства воље да се донесу одлуке које превазилазе дневнополитичку козметику.

Данашња ситуација није последица једне кризе или једног погрешног потеза, већ резултат две деценије систематског избегавања стварне политике. Купљена стабилност заменила је институционалну, медијска бука критичко мишљење, а државни апарат је сведен на механизам за одржавање привида контроле. У минут до дванаест, очекивати нагли заокрет је екстрем наивности.

Питање шта сада чинити је, с правом, непријатно. У аналитичким круговима се већ помињала 2027. као потенцијална година светске ескалације, али чак и ако овај нови хладни рат потраје до краја деценије (услед систематске неспремности Европе да преузме улогу коју јој је Вапингтон наменио), то је свега пет година за кардиналне промене у изузетно неповољним околностима. Актуелна власт за тако нешто, пре свега, нема политичку вољу, а сасвим је отворено питање има ли и капацитет маневарског простора (спојлер алерт: нема).

У том контексту, страх од молдавског сценарија делује сасвим рационално. Консолидована, апсолутистичка власт, под пуном контролом и уз пуну подршку Запада, уз минималан маневарски простор за било какву аутономну политику – Молдавија је пример шта се дешава када се једном пређе та тачка без повратка. Историја показује да је после тога простор за корекцију више теоријски него реалан. Идеално је било да је јавност то спречила. Реално, чини се да је тај воз већ напустио станицу.

Што се тиче евентуалног евроазијског заокрета, он је у овом тренутку илузотран за разматрати. Та могућност је суштински затворена у два момента: 2006. године, губитком излаза на море – што данас, у контексту енергетике и НИС-а, делује готово школски пример геополитичке важности – и потписивањем ССП-а, којим је Србија структурно везана за Европску унију. Окружена НАТО земљама, економски и институционално зависна од добре воље западних центара моћи, Србија се налази у историјском тренутку у ком неутралност више није категорија, већ маркетиншки слоган.

Мој став је песимистичан у кратком року, али условно оптимистичан на дужи. Кад се све заврши, и ако се заврши у добром кључу (мултиполарност свакако, али минимум слабљење Америке до те тачке када мора да пристане на рекомпозицију света где ми морамо грабити шансу), биће прилика да се исправе историјске грешке. До тада, једини реалан циљ јесте да се не направе оне које ће бити неповратне. То можда није амбициозна политика, али је у овом тренутку једина рационална.