Кроз живот сам упознао стварно разне наркомане, од оних класичних дувароша преко пајдомана и микродозинга до ликова који су постали исфеминизирани од количине ексера које су појели.

Фала Богу па сам одрастао у тако време кад су пајдомани кљуцали по клупама и лети ишли са мајицама дугих рукава да ме такав начин живота искрено плашио и одвратио од свега тога.

Ал јебига одрастање двехиљадитих је било више социјалније у сваком смислу те речи, клошарскије и са више људи присутних у свакодневном животу. Знам да звучи као да серем, ал много сте ретардирана педерска генерација са вашим фортнајт денсом, терминима за фудбал, празним игралиштима и тиктоком.

Него да се вратим на те наркомане, који су моја омиљена тема што знате ако пратите дуго страницу, ал ево о овом лику нисам причао никад.

Значи то је био мој цимер на некој другој години факса и био нормалан лик тотално, ал је одједном одлучио да постане диџеј. И како то бива и та екипа каква бива почело је јако гудрање, кундалини јога, сангејзинг и остала срања. Онда је почео да гледа документарце неке (шатро забрањене) који су фурали онај Мајански хороскоп естетика стил. Значи причамо о некој 2013-2014 години, где нема Балкан инфа. Чини ми се да се тај сајт звао нешто sprword, гуглајте ако вас интересује. У сваком случају, одгледа он ту неки документарац о Атлантиди, подељен у сто делова, двадесет сати траје. Оно брате енергија, батерије 4000 год пне, печурке које живот значе, опште лудило. И повуче он тај лајфстајл, промени се брат скроз, постане веган и то онај тотално кретенски који ти прича А ЈЕЛ ЛЕПО ЈЕСТИ ЛЕШ А?

Ништа, престанемо да живимо, изгубимо контакт, ал никад се нисмо посвађали, него јебига нисам ја из тог гаса. Сретнем га пре пар година у граду и он одваљен од неке гудре. Ја реко дај да искористим прилику да чујем каквим лудилима се бави.

Испоставило се да је скроз пребацио и истриповао се сад на окултно и опет чита шатро забрањене књиге, ал сад се цима и око неких ритуала. Као на Фрушкој гори у одређено доба године расту те неке псилоцибин печурке, ал сад лупам могу да се једу само у тој једној недељи у години. И ништа отишао он тамо са својом екипом диџејева, нађу то и нафурају се. Ал не лези враже, није то то. Фора је следећа - тај дан кад их једеш 24 часа не смеш ништа да једеш, него само пијеш воду и док те вози, исто не смеш да једеш. На крају кад те пусте печурке испишаш се у флашу и онда то попијеш, јер ти тело преради те отровне материје или како год и онда се пукнеш на најјаче. И попио он литру своје пишаћке и ето га други дан га вози и стоји са мном и то ми прича, одваљен као на пет ексера. Каже одлично искуство, свако треба да проба.

Не знам како ово нисам пре испричао, ал идемо дугачки стори тајм.

Пре једно две године, исцима мене продукцијска кућа Емоушн за сарадњу. Кажу праве српску верзију Saturday night live, радимо пилот епизоду и нуди се после овим "опозиционим" каналима, треба им неко духовит и актуелан (не заборавите пре две године је било) да ради сценарио.

Чујем се ја са њима, испричају они мени како су то замислили, значи нешто као три скеча по епизоди, неки додатни сегменти, све у тренду да буде, блабла. Ал то како су они замислили сценаристу, то није баш само сценариста, него буквално и редитељ и продуцент. Реко нема шансе да ја то могу све сам да постигнем, чек да исцимам још некога из тог интернет света. И исцимам ја другог админа твојчкоде и једног од Пуја.

Одемо ми тамо на разговор, кажемо ми како то замишљамо, напишемо пар скечева, прилагодимо тој публици, јелте смањимо гас и вређалицу и њима све буде топ. Свидело им се, кажу нам глумце које су контактирали да буду редовни, ми малтене пали на дупе кад смо чули имена и може, терај. Сад, замислите који је трип када са мимова и шитпоста добијеш прилику да пређеш на ТВ и радиш све то за милионску публику.

Мало нам је та главна баба у продукцији била онако елитиста, Твитер позната, све по реду, бацила је неку фору како преврне очима чим види ћирилицу, а наравно сваки сценарио смо послали на ћирилици, Боже свашта.

Ништа, напишемо ми још пар тих скечева, тад су били актуелни фриленсери, корона, Жељко Митровић је озонирао, па смо се на то фокусирали. Кажу они нама ајде сада напишите нам скеч за кризни штаб.

И замислимо ми тај скеч овако:
Седе они испред бубња за лото и извлаче кључне речи које ће да дају у медије да искористе, оно као црни петак, пуна гробља, сећате се већ. Ништа, искомбинују прву реченицу и онда из другог бубња извлаче број мртвих и заражених. И као Дарија Кисић је лото девојка и извлачи бројеве мртвих прво 8, па 3, па 7 и 2. Значи број лешева у Сребреници. И онда Кон одговара "8372? Хахахаха, ма дај бре, па ко ће у то да поверује??".

Крај скеча. Нису нам се више јавили после тога, буквално ни реч нису одговорили.

И то вам је прича како смо нас тројица сјебали емисију која је требала да буде пандан Кесићу и Ивановићу.

Нема на чему.

muski nagon kad na instagramu vidi sponzorisan obican zenski profil napise komentar “cena?”

Женски нагон да ти пошаље поруку уместо да назове за нешто хитно и да се онда буни што ниси видео на време

kakva ljigavstina jbt taman pomislis da ne mogu nesto odvratnije da smisle

jednom dok sam bio mlad majmun naivan zamalo kurva da me ubedi da nije kurva međutim ja reko daj da ti svršim po faci kaže može čekaj čas i vadi iz fioke providne plastične velike ćore i stavi na glavu i kao hehehe one su mi za to

Сваки пут кад одем у родно место, што је ретко, тако ме пукне нека носталгија и мали жал што сам отишао, јер јебига веома тешко је могуће да ћеш бити толико инволвиран и упућен у неке друге животе на неком другом месту. Не да желим да гледам у нечије двориште, само присност и можда могућност ослањања на некога, да ли то био мајстор или веза у општини. Мсм наравно да се током живота склапају нова пријатељства, ал мале су шансе да знаш некога од малих ногу, његов еволутивни процес, ко је био раније и како је дошао до те особе која је сада.

Например, замислите да упознате човека ком фали мали прст. Није сад то нека ретка појава, ал увек га прати добра прича. Ево један мој матори рођак је радио на речном броду седамдесетих и кад су бацали сидро њих петорица, њему се ланац упетљао око прста и поцепао га са све костима као моторна тестера. Добио инвалидску пензију, боли га цео курац, пије пола литре ракије дневно, видео сам га пре неки дан на свињокољу, једва ме препознао.

Е сад, код нас је увек био популаран рауб (игра са картама, мађарицама). Јебем ти све, ја и дан данас у торбици носим карте, иако их нисам играо годинама. Ал пре, ма брате и основну и средњу по цео дан сам знао да цепам. Још увек имам тик од бројања карата, чак и да играм са децом таблића ко болесник пратим сваку која је изашла. Није то толико само моја лична ствар, некако су код нас сви мушкарци играли рауба и мексика, знало се ко су лоши играчи и сматрали су се за нижи сталеж друштва. Лош си у раубу, раубујеш жандара на муда, ти си дечко ретард. Немате појма о чему причам, ал ови што знају сигурно уживају уз ову стазу сећања, јер сумњам да ико игра и даље.

У ствари, само сам хтео да дочарам колико се озбиљно схватала свака партија. Тако се у сваком насељу неретко играла и напољу. Један дан на чесми, момци су се мало заракијали и нормално успут вређали и курчили ко је бољи. Најгори од четворице је био далеко иза свих после пар дељења, ал је пуштао муда толико да је овај што је водио рекао "друже, ако ти први изађеш, ја ћу да одсечем прст".

Миц по миц, дељење по дељење, адут горе доле, овај што је био задњи победи. Крену сви да се смеју, ал некоме и није баш смешно. Тај што је водио оде кући поприлично неприметно, ал се врати после пар минута на чесму са секиром. Стави шаку на бетон и другом опали по малом прсту и одсече га из прве.

Шикља крв на све стране, ови га брзо у кола, идемо болница, правац хитна. Дођу тамо, приме га, сад јебем ли га не знам како иде процес, ваљда чишћење, нека анестезија у рану и тад га доктор пита

- А прст? Јел си донео прст да га зашијемо?

На шта овај одговара

- Па нисам га одсекао да би га ти вратио назад.

И сад, тај човек можда изгледа тотално нормално, само му фали прст. То је нешто што се десило пре 10+ година. Ал ја ћу увек знати да је тај кретен одсекао себи прст због партије рауба.

Имао ја некад једног другара, нисам га чуо десет година, ал у принципу до краја овог сторитајма биће вам и јасно зашто.

Знате оно кад сте клинци, па те неке девијације код људи ни не узимате за озбиљно, чак и у том периоду конташ да је све пролазно кроз фазе, као оно емо, готичарке, да пијеш бамбус, јебање тран... небитно.

Е овај ортак је доста дуго ваљао доп. Никад није шмркао, ал кад ваљаш дуго свашта ти се дешава, пуше ти пајдоманке за квотер, лупа те параноја 24/7, доносе људи кристалне лустере у замену, једном сам чак ишао са њим да изнесемо клавир лику из куће, ал то је већ скроз посебна прича. Кроз пар година таквог посла немогуће је да не прснеш мало и придобијеш нове карактерне особине. Он се нпр доста наложио на то да јебе сваку рибу у буљу. Није то сад нешто нама било чудно за таквог човека, некако имаш трип да је код њега све у доминацији или посебности, као не да ти баш свака да је трпаш у чмар, мора да буде специјално или да је обрадиш на фору како већ. И стално је смарао о томе, стално јебено мува неке клинке и пише сексуалне поруке. Једном је чак узео телефон од мене и са њега мувао своју сестру од тетке у моје име. Луд ко струја постао.

Падне он после пар година са неким Шиптарима у Новом Саду и након што је одлежао у истражном једно пола године, Шиптари преузму кривицу на себе и овај изађе без пресуде. Сконта јебига да му се не робија више никад и шта ће кад не зна ништа сем гудре и одлучи да оде на брод. Имајте на уму да причамо о некој 2010 години и да та шљака још увек није узела маха и да нису масовно одлазили људи.

После прве туре врати се он и купи новог голфа. Јебем ли га, није нама било то толико чудно, јер нисмо имали представу колико се тамо зарађује. Заврши се друга тура, купи нов А8. Сад је већ било јасно да ту нису чиста посла. Заврши се трећа тура, купи стан. Јебем ли га, више нисмо толико добри, шта више нисмо уопште, само чујем гласине по граду како је и шта ради. Једна гласина каже преузме кило-две пајда/белог на неком месту у Јужној Америци, па носи као члан посаде на неко друго место, ал кад ти бациш на папир све то и све те туре, и да је три киле само за трансфер не уклапа се у рачуницу.

Врати се он са неке туре и оде у Београд на неку кућну журку, рандом екипа, небитно, сви цирка дрога ово оно и причају ту о заради, како је он успео финансијски, а да је било само мало другачије могао је робијати и дан данас. Каже нека риба "јеботе ја бих за 500е појела говно, а не радила на броду као конобар (то је била званична прича да ради као конобар)". Хехе смијешно, појела говно, сви се смеју хаха шега и она наставља "ма за 500е појела бих било шта бре". Делић секунде касније, јунак наше приче вади љубичасту на сто и каже "АЈДЕ. Ајде да ти вежемо очи, ставимо штипаљку на нос и ти поједеш било шта што ја ставим на кашику." Она, погледа на сто, гледа пепељару, пикавце, помешана пића, ко зна можда неки остаци хране, помисли колико може да буде грозно за један залогај и каже може.

Завежу јој очи, монтирају штипаљку, оде он у ВЦ са кашиком, исере се у шољу, заграби кашиком и док је излазио држао прст на устима као свима говоре да ћуте, ал маса је већ у толиком шоку и не може да верује шта се дешава да нико ни не може реч да изусти, каже јој отвори уста, ова отвара, ставља јој говно и она као да умањи гадост и да не жваће, одма прогута, ал како је прогутала сконта шта се десило и креће да повраћа, плаче, вришти и на крају ваља се по поду. Јебига риба појела говно пред 30 људи, није јој добро.

Кад је дошла себи креће да прети, да ће да тужи, ово оно, платиће људе да га убију, ал јебига сад цела журка је чула договор да ће да поједе говно или шта се већ стави на кашику. На крају су је убедили да само узме тих 500е и поједе говно, ал овај пут фигуративно хехе.

Ето, то је то, чича мича, а ако вас је занимало како је зарадио толику лову док је био на броду, тачан одговор је ЈЕБАО БАБЕ И ДЕДЕ. Да, и деде.

Као свако мушко дете деведесетих, одрастао сам уз акционе филмове који су сад мање више заборављена уметност. Јебига, ови Џон Викови, Ричери и остали ми се не свиђају јер мислим да иду уз длаку новијим генерацијама. Види ми курца, лик кренуо у геноцидални поход јер му је неко рокнуо пса. Ајде иди то продај they/ them генерацији, а мени дај Универзалног војника и вијетнамског ветерана Џона Рамба који каутеризује рану барутом из метка.

Јесте да смо навијали за Рокија када се бије са Аполо Кридом или Иваном Драгом, ал брате мили барем нисмо навијали за Југославију у Монтевидеу у мечу у ком смо знали исход. Легенда каже да кад се први пут емитовао филм на РТС-у да је цела Пазова одјекивала кад год је наша репрезентација дала гол. Ко каже да нисмо најјачи народ нек попуши курац. Ко ономад кад су се скупљале паре за Касандриног адвоката или Есмералдину операцију очију. Ви млађи се тога не сећате, ал моја баба у летњој кухињи и дан данас има постер где се грле Касандра и Луис Давид са погледом у даљину.

Филмски програм у то доба је био доста квалитетан захваљујући неком Роберту Немечеку чије име знам јер сам на Пинку одгледао милион филмова који су се завршавали његовим именом као филмског уредника. И наравно видео клубовима и пиратеријом, јер чисто сумњам да смо плаћали лиценце за све то.

Мој ћале, као просечна бумерчина са свежим и добро потиснутим траумама из Вуковара, гутао је све те акционе филмове као наше курве говна кад оду у Дубаи.

Тако сам ја, ни крив ни дужан морао да попушим неку верзију америчког сна, ал у домаћем издању. Знате оне зајебане очеве из филмова који оће да децу науче вредност новца и онда им нађу посао преко распуста да зараде неки свој динар. И тако сам ја завршио цело лето после осмог разреда у перионици тепиха. Што би било океј да су ме плаћали 8$ на сат као што су плаћени у Америци, а не петсто динара на дан где ми оде 150 на доручак. Ал јебига, боли ћалета курац за тај податак, а и ако ћемо да будемо искрени, реално није он ни знао у то време колики је минималац код њих. Добро, имао сам да се чипим за пола пакета траве и крмачу пива, што остала деца и нису могла, тако да је то било топ.

Кад сам уписао средњу, онда је лето постало прави хц и пошто сам одма успео да паднем на поправни из математике, завршио сам на послу у рециклажном дворишту. То је оно где Цигани доносе картон, флаше, метал и остало, па онда се све то ставља у пресе, праве се бале и шаље даље. Укратко речено, посао који баш није био да се хвалиш код риба у тинејџерским годинама, ал барем је био скок са петсто на сома дневница и отварале су се нове опције које опет нису имали моји вршњаци, а то је да сам најзад могао да се навучем на хероин. Не, нисам се навукао на хероин, ал опет то је захваљујући томе што је био толико присутан тих година код омладине да си морао да будеш имбецил да гледаш ликове који слинаве из свих отвора на телу и носе дуге рукаве у августу и опет да се навучеш.

Морао сам да напишем оволику причу као увод у следећа поглавља рада са Циганима које је трајало добрих пар година. Па ћу ових дана написати наставак, таман да се присетим свих шокова које су ми приређивали.

Е и хвала вам што читате и за похвале у коментарима, знам да ово пишем за мало људи, ал опет дође ми као неки дневник и подсетник да не заборавим све те ствари, јер су ме године дувања и алкохола учиниле менталним кепецом.

Настављам причу са циганима после две недеље и то само зато што сам добио још јачу, па реко да испоштујем ово што сам обећао док не напишем нову.

Као што сам рекао, радио сам не знам колико лета у том рециклажном дворишту што је фенси име за одлагање и сортирање смећа. Ћале је био запослен ту као неки менаџер Папир сервиса Умка и ја сам имао невероватну част да ме малтретира за сићу и као учи као неку лекцију о зарађивању. Класична бумерска глупост у коју само они верују. Као сад ће то мене да научи о вредности новца, устајању раније и редовном послу. А реалност је да ми је све то толико смучило "праве послове" да откад имам тај чувени прави посао гледам да избегнем фиксно радно време или бар да могу сам да га коригујем.

Посао се састојао од разних ствари, тј био сам класичан играч са клупе тима бетон лиге. Где фали позиција ту сам да ускочим. Да ли је то рад за пресом, вожња камиона, качење контејнера, мерење отпада или оно најбоље - рад у канцеларији и куцање отпремница. Најгоре је кад радиш у камиону и идеш да качиш рециклажне контејнере по граду и молиш се Богу да нећеш срести некога кога знаш. Да да, сваки посао је поштен, ал кога боли курац за то кад си тинејџер, причајте то некоме ко нема леба да једе.

Е сад кад знате природу посла, јасно вам је да сам био окружен циганима 24/7. Генерално је то окружење плакање од смеха и оно што ми је најјаче са њима је иако су тешка сиротиња и упаљен им је сурвајвал мод од рођења, стално је нека спрдња. То додуше је превртљива ставка, јер и када варају, варају уз осмех. Сад ти њега виђаш сваки дан, зове те газда газда шефе, мериш то ђубре, попричате, он баца форе како бије жену хехе хиху и зајебе те на крају. Знам како звучи то зајебе, ал то су пресмешне преваре, јер ми причамо о времену кад је кила картона била 3 динара. И сад он догура или довезе на приколици 300 кила, ти премериш, дођете на наплату и питаш колко беше било, он одговори 320. Значи зајебо те за 60 динара. Нема проблема пријатељу, осмех који ми набациш на лице вреди више од тих 60 динара.

И тако је било сваки дан, мене је у принципу болео курац за тих 10-20+ динара, ал кад неко други мери узме да се расправља са њима, па буде непријатно.

Свакако, то су шок приче и ликови, сад кад бих ја вама рекао да сам имао цигана са једним оком који је долазио сваки дан са шеширом, у прљавом оделу и на бициклу ви бисте рекли да лажем. Ал то ћете свакако рећи, па кога боли курац, а ја вам гарантујем да је тако било. На бициклу је могао да донесе колико је могло да стане, јебем ли га, око педесетак кила, а прекопута дворишта је била кафана са ракијом од 20 динара, па је то могло да покрије. Доктор је извлачио картон из контејнера који су намењени за рециклажу, тако да би свакако завршило код мене, ал ко да је то битно.

Долазим до приче. Значи у том огромном дворишту поред планине картона, флаша и пластике, је била и планина метала, углавном бакра. Током година је полиција долазила небројено пута, рецимо једном недељно. Најчешће због шахтова. Шахт има око педесет кила, а педесет кила бакра је добра кинта. На крају смо морали да престанемо да примамо шахтове, а пандури су тражили од нас и да их зовемо чим се појави неко са њим. Наравно, то нисмо радили. Јебига јесте ПОПРИЛИЧНО опасно да возиш кола и упаднеш у шахт, ал код сарадње са полицијом мора да се повуче граница.

Значи у принципу све сумњиве ствари су морале да се одбију, јер мурија дође и копа по оном ђубрету и мош најебати ако и кад нађу. Ал неке ствари нису могле да се провере да ли су стигле ту нечастивим путевима, као што је нпр жица. Она бакарна жица што иде на огромне котуре пречника метар и по. Јебига кад исечеш свака је иста, па како и да знаш.

Е сад, градило се ново крило болнице на месту где је био паркинг који је завучен, а ти котурови су остављени на милост и немилост, ваљда уз помисао да је огромно и тешко и не може да се изнесе. Ал не лези враже, можда не може да се однесе, ал дефинитивно може да се исече.

Наравно, као за сваки профитабилни посао постоји монопол, у овом случају ЦИГАНСКА БАКАР МАФИЈА. Поменутих је било две у граду. Али пошто је ово било иза болнице која није популарно место међу циганима, нису још сазнали за постојање новог извора новца.

Један мали цига је одлучио да свако вече иде тамо и насече колико може да понесе и кренуо да штека у циганмали код себе у кући. Једно вече док се враћао кући неко га је видео да уноси у двориште и одрукао. Сутрадан су му упали у двориште, ишамарали и однели све што је имао.

Заклео се на освету легендица и сутрадан отишао код друге мафије која је јача и рекао им да зна где има ~тона бакра и да ће им рећи ако поделе. И исприча он како су га ишамарали и малтретирали. Упадну код њих, пребију их лопатама по леђима Црна река стајл уз све повике "ОД ДЕЦЕ КРАДЕШ" и "ДЕЦУ ТУЧЕТЕ", узму им онај сав бакар и стрпају у Тамић.

Дођу код мене сутрадан, мали ми све каже све како се десило, поделе паре предамном и оду срећни и задовољни. Ја га питао јел се боји да ли ће они први да га вијају сада, каже не смеју кад га ови бране.

Пар дана касније је опет почео да долази са бакром са градилишта, јер наравно није никоме рекао одакле му. Легенда. Узео и јаре и паре.