Колико ли се деси у детињству малих и у том тренутку небитних ситуацију у животу да ти га даље дефинишу? Има неки педер терапеут на ког жене дркају који тврди да сваки део твоје личности је изазван неком "траумом" из раног одрастања. Ја ко и сваки нормалан и поштен човек који се шиша кратко и слуша реп и народњаке апсолутно не верујем тој НВО-НАТО пошасти званој терапија. Да да, апсолутно постоје људи којима је потребна, да не улазимо сад у ту дискусију, ко мисли да му је потребна нек иде и нек се тера у курац, ал да су сви јако посебни и депресивни и морају да разлажу на чиниоце како се тата продрао на њих кад су сломили вазу, стварно не могу да слушам.

Скоро сам причао са другаром колика је била танка граница да будеш злостављан и обележен као јадник и да будеш са друге стране малтретирања.

Каже он мени, био је тако неких 11 12 година кад је добио први мобилни и мајмун из краја му га на игралишту декне и то не украде, него узме из руке и као сад је то моје. Док је он био утучен, остала деца су намирисала крв и само му погоршала ситуацију и кренула да га дркају. Имао је ту срећу да локални криминалац му је комшија и њему се пожалио усран од плакања док је ишао кући и овај је отишао лопову у двориште, дркно шамар и вратио телефон. Од тада је у крају било познато да има јаку протекцију и то је дефинисало менталитет према њему остатка дечјег игралишта.

Што се мене тиче, сећам се тих првих озбиљнијих малтретирања што су се дешавала предамном, кад узму тако неког несретника и крену да играју зуце са њим, па га напуцавају ногом у главу и лажу ко је ударио, а ти мораш да се смејеш и да ти је као све то урнебесно, јер ако случајно имаш саосећања према њему веома лако си следећа мета, јер си очигледно нека тамо мала плачљива пичкица.

Не знам шта је тачно Божи Бесу дефинисало да буде грозоморна мета малтретирања, ал знам да му је све то на крају изазвало да постане озбиљан пајдоман. Подсетио ме тај другар на њега, јер је скоро радио нешто за град, спремали су неки фестивал и затвор је послао ове из отвореног да помажу и међу њима је био несретни Божа. А мене браћо, само пукну флешеви Боже који скичи док му нас десет малих хијена скида одећу и везује неки дебели бродски канап око руку и ногу и буквално га разапиње на дрво. Сећам се како је ноћ бацала страшну месечину, пун гас, пун месец, ми на плажици у граду, ко подне да је било ми у сећању, светлост месеца о песак и реку и Божа који се мало смеје, мало вришти, није баш сигуран да ћемо стварно да га разапнемо, ал како су му скинуте гаће и први чвор око руке направљен, видео је да је ђаво однео шалу. Неко се попео на дрво, велики храст који је и дан данас на плажици и попео се пун курац високо и једну руку на једну грану, другу на другу страну дрвета.

Ту је кренуо баш да вришти, јер знао је ако буде везан ту го, да ћемо га оставити преко ноћи, јер је све то било инспирисано ранијим догађајем то исто лето где је везан био на гробљу за надгробни споменик преко ноћи. Кажу да се тек око три-четири ујутру неко из насеља поред усудио да оде на гробље и извиди какви су то нељудски врисци избијали из њега.

И тако буде он везан за те гране на веома уском канапу, довољно да не може да побегне иза дрвета да се сакрије, а довољно раширено да не може да се попне уз један од њих да развеже. Го, нормално. Докле је то трајало? Зар је битно?

Ако некада имам дилеме што сам имао рак два пута, сетим се оваквих догађаја и јасно ми је да је све надокнада за брда ствари. А ако ово није довољно, чекајте да чујете следећу. Учите вашу децу да не буду говна.

Треба ми соларна бакља. Треба ми соларна бакља да угаси сву комуникацију на планети барем две недеље. Да спржи све микрочипове, па и на микроталасној.

Да устанем и одем да попијем кафу и на уласку у локал са оне полице ухватим три различите дневне штампе и баш сваку кренем са задње стране, од спортског дела.

Да уђем у двориште код ортака и дерем се ГАААЗДЕЕ зато што не ради телефон.

Да поверујем у трач да су у Патагонији нашли костуре џинова и нема шансе да проверим да ли је тачно, а искрено, лично, волео бих да су џинови постојали, па је то за мене истина, а ти докажи супротно.

Информације које упијам на дневном нивоу су абнормалне и хватам себе да ако оћу да читам морам телефон да оставим у другој соби. У супротном, после сваког поглавља ћу да "частим" себе бленући у екран пар минута. А ништа се није десило током тог поглавља. Јебо ми пас матер.

Чак и смрдљиви интернет ми не ваља. Не пружа ми ону оригиналност коју је некада имао, сва храброст коју су људи имали да направе нешто ново је нестала због ироније и сарказма. Неко нас је све убедио да је проблем у нама, а не у свету око нас. Глупи терапеути и она помама коју су имали. Фала курцу сад је и то спласнуло. Поправљај себе да можеш да преживиш у лошем свету.

Нисам у стању да напишем три реда текста без прекидања, ко да сам на писменом за који нисам прочитао лектиру.

Недостаје ми време када је било једноставније, није то жал за младости, факсу, него оптерећен сам свиме. Јебем ли га, ваљда иде са годинама, обавезе, проблеми, нервоза. А цео живот сам нервозан. Имам бре семафоре у граду које сматрам непријатељима.

Често запитам себе када сам био последњи пут срећан. Ал она граница која прелази срећу и прераста у еуфорију. Или био спокојан, неоптерећен. Сад иде хот тејк, задњи пут кад сам био слободан и фокусиран је био кад сам други пут имао рак. Чудан је то осећај, кад ти је једини посао у животу да преживиш. А заправо се не питаш пуно.

Дуго желим да запишем то, а јебига зајебано је, јер је веома тешко да не буде патетично, ево сад док читам ово тешко је брате за читање, тко ће слушат туђу муку јелте (Ибро није хтио пара, Ибро ће вазда бит фукара). Ал ајде, нит сам ја нормалан, а и веома нисам то нормално проживљавао, па контам да ако се пређе преко кринџа, може да буде и занимљиво и смешно за читање. Ко манге кад се појаве сисе, главни лик се постиди и окрене главу или му испадну очи и јежиш се од непријатности и ако успеш да пређеш преко тога, заправо може да буде веома занимљиво.

Јер не може да буде толико лоше ако прича садржи бежање из болнице, уношење буксни у њу, Мортал комбат на онкологији у Каменици и везивање рана од операције изолир траком.

Неке приче су толико добре, да могу да дозволе себи да имају апсолутно срање од завршетка, неки крај који отвара млака филозофска питања и пушта причу да живи заувек у тој недоумици. Као нпр крај у Сопрановима. Ал нажалост срање крајеви су постали део свакодневнице и у жељи да буду оригинални, све смо их до сад чули.

Зато, увек можемо да причамо како су генерације деведесетих имале нормалан поглед на то да је дркање на голу жену од наставка за ласер или хемијску што кад се окрене скине јој се одећа - скроз нормално. Не кажем, куповао сам и ја на екскурзијама. Па кад се на ласеру оцрта брадавица као нека тачкица на зиду, а циган из разреда креће одма да се ћапа за курац. Али нећемо причати о томе.

Играли смо петком током факса тај неки фудбал годинама на Колосу, био много квалитетан, доста јаки пањеви играли, један од оних којима се радујеш целе недеље. На једном од њих сам од свог саиграча коњине са ногом ширине бетонске цеви добио лопту у јаја. Тад су још увек била множина хехе. Да, сви смо добили лопту у јаја, ал одма сам знао да је ово другачије. Није постојао тај чучањ или скакање на пете које је могло да истресе тај бол. Једва сам кући дошао.

Прође то дан касније и одем ја кући за лето. Будем ту пар недеља и шта сам могао радити у тим годинама? Блејао цео дан, дувао, јебавао девојку, варао девојку, игро стони тенис на плажи, купао се у Сави, узмем петицу за три сома, продам шест пакета за шест сома итд. Класик.

Један дан на столићима за стони тенис осетим како ме јаје боли на свако померање ноге. Као да је невероватно осетљиво, знате оно кад вам риба сиса јаја поприлично ентузијастично и дуго, па постане непријатно. Е па дупло то. Баш свако трљање о ногу ме тера да се не крећем. А дошао бициклом на плажу, муке танталове. Реко неће да ваља. Ма знао сам одма шта је. Ћале имао рак тестиса десет година раније.

Долазим кући говорим му шта како, каже јебига то не боли, нема ти шта ту да осетиш, иди опипај јел имаш квржицу, тако је он сконтао. Ал у принципу каже, вероватно си прехладио јаја. Реко шта лупеташ каква прехлада јаја, то си сад измислио, то не постоји. Постоји, постоји, посебно теби који идеш у шорцу и напољу си на бициклу од јутра до јутра. Реко ајде идем да опипам.

Наравно следећа сцена је код уролога смо, пипка ми јаја, као ајде да снимимо, ал нема шта, можемо одма да закажемо операцију. Јооој муке, ја тек прва година факса, навадио се на курве, само би скакао. Сад не могу да их видим очима. Небитно.

Завршимо ми ту снимање, џа-бу, одем назад и као ајде дођи сутра и иде операција. А у курац, нисам очекивао тако брзо, ал шта је ту је. Дођем ја сутрадан и нека врх сестра ту са урологом и треба да се избрије цео микан и јаја онако профи за захват. Каже оћеш да идеш кући или да ти она одради. Видим ја да је он то мени наместио сапуњање, само што ми није намигнуо матори џукац, наравно да ће сестра то да одради. Узме она пену, размаже свуда и крене са оним медицинским жилетом ко манијак лево десно. Јебем ти сунце, скочим ја као опечен бре, боли сељанчуро, каква пена, ништа не ради, ко на суво да ме брије. Добро биће пажљивија. Курац пажљивија брате не могу да се контролишем само скачем, опирем се, гледам само кад ће да почне крв да шикља из курца, па да се онесвестим тамо.

Наљутила се мало, као па нико се није тако цимао и жалио, ко да сам мало дете. Бежи бре, па нисам пичка да скакућем ни око чега, боли бре. Сад већ и доктор пизди и као ајде, пожури. Ма пуши курац узмем ја тај бријач и сам најнормалније се обријем. Реко видиш да није проблем у мени. Јадан тај који ју је оженио.

Ништа, одма тамо на урологију дођем у собу, приђем поздравим се са осталим пацијентима, ја једини испод 30 година у соби са још њих четворицом. Пишају у кесе, неки проблеми које сам потиснуо скроз, не знам ни шта их је морило. Сад кад се сетим, сигурно ствари горе него мене.

Наравно прошверцујем ја у кутији кафетина две буксне, ал никако да се измигољим соло из собе, него увек неки деда оће да иде да пуши тамо ван болнице. О јебем ти, а ја чак нисам ни пушио пљуге.

А сутра операција.

Тих година у мом граду је било веома популарно да се користи сленг мићага, као брате, друже, мићо, мићага, деси мићага. Иако већина људи није знало одакле потиче, тј да ли је само искривљено мићо или нешто друго, заправо Мићага је била конобарица у једном малом пензионерском локалу где је ракија верујем и дан данас 30 динара. Сам надимак не би био смешан, да Мићага није имала једно стаклено око, краћу ногу и перику или перике које је мењала на недељном нивоу. Један дан дође као Лидија Вукићевић, други дан као Ејми Вајнхаус. Увек обучена из осамдесетих, мрежасте чарапе и кратка сукња, често је била заправо и разлог што су маторци долазили у кафану, јер је дозвољавала ласцивне коментаре, а да ли је било нешто више од тога, заиста не могу да тврдим. Према нама увек насмејана, тепала, на граници флерта.

Ово пишем, јер прва ствар коју сам угледао кроз болнички прозор након што сам се пробудио без једног јајета је била Мићага која гања бицикл поред болнице. Оно што нисам знао је да кад ти ваде јаје га извуку малтене кроз бутину, тј ту код кука и бутине, мало ка изнутра. Ето сад знате и ви то. Друга ствар коју нисам знао је да нипошто не треба да покушам да устанем на ноге, сад има смисла, ал курац га ти тада знај. Анестезија и то, само су ми клецнула колена и сва срећа ухватио сам се за кревет довољно да не проспем ону инфузију и ишчупам игле из себе свуда по соби. Не, нема катетера... Сва срећа, само ми је тај курац још фалио.

Утом долази она сестра што је покушала да ме обрије, као пробудио си се, како си, јел све океј, ја реко да да, шлогиран сам и даље, ал све океј. Окрене се риба и буквално промени свој лични опис кад је узела да прича са овим маторима, сад јебем ли га шта је био проблем, ал издрка се нешто на њих, отворила прозор, као смрди ово оно. Наравно легендо да смрди, маса пиша у кесе цело вече, имају заједно хиљаду година њих четворица, сањају о оброку ножем и виљушком.

Јавим се ја ћалету да сам жив, пошаљем поруку, он ме назове каже мора да иде за Швајцарску, кева упала у депресију. Кева је пар година раније одлучила да заврши психијатрију и научи немачки, па да пали за Швицу што се и остварило те године. Ал јебига, други дијалекат, ту је већ пар месеци, не сналази се добро, размишља да се врати. Ћале се усро да ћемо да останемо без главних прихода пошто је већ тих година кренуо јаче да коцка и слабије да зарађује и као јебига морам да палим код ње да је умирим. Реко супер, мого си ми то рећи и сутра.

Наравно, телефон чим се мало дигло сунце крене да звони, другари и другарице, једни зову кажу испадај ту смо испред. Сад ја наравно да не испаднем пичка као не могу да ходам, узмем неке штаке и правац напоље. У болници нигде живе душе, нико ме не јебе 5% што скакућем ка излазу са све сталком за инфузију. Изађем напоље - оћемо на буксну, реко оћемо наравно и искакућем ја до паркинга и назад.

Успут први пут осетим како ми је тесно на левој нози, тј да не могу баш скроз да је испружим, неочекивано јако, да, знам. И да можда није најбоља идеја да одма ходам пар сати након операције. То ме наравно није спречило, обавим шта сам имао и назад.

Дођем тамо у одељење и сконта ме та сестра и као смеје се барабо где си ти био, ја реко напушиће ме, ал ништа, баца неке форице. Помислим ај боље да блејим са њом него тамо у соби, ал грдно сам се зајебао. Крене да смара ко гостује у дискотеци овај викенд, где је тачно гајба Секе Алексић, видим да овај разговор нема перспективу и повучем се у собу, мало да одморим као.

Имао ја ту неки матори лаптоп, кренем да гледам неки филм, као ај наместим да виде ови из кревета што су на мојој страни, ал нема леба, превише удаљени кревети и јебај га. Сморили се маторци, сад њима није право што ја имам то и они не могу да гледају, а ја могу. Мислим не знам шта да радим сада, да га бацим у ђубре, реко ајде ево кад завршим проследићу га нек иде ко Карлеуша међу фудбалерима, у круг, па нек свако дође на ред.

Дам ја деди поред мене, покажем му шта има од филмова, оће Седам самураја. Реко немам јебига титлове, а тад била мисаона именица за дељење интернета или ове данашње погодности, да имаш вајфај у болници или слично. Оће, запео, каже лепе му слике, разумеће он све то. Ево ти иди у курац, гледај Седам самураја, наравно заспао легенда после 15 минута.

Што ништа не би од овога било битно да матори чим се пробудио ми шапнуо, мали морам нешто да те питам. Реко реци. Да немаш ти можда... ма знаш? Знам, ал оћу да ти кажеш хахаха. Каже ЏОКАВАЦ. Има бре 70 година каже џокавац. Имам, ајде чим мало падне мрак, да остане само дежурно особље, идемо ми напоље.

Изађемо ми тамо где се пуши ван болнице, буквално је излаз, стојимо на вратима, ал нигде никога, оћемо овде оћемо. Кренемо у разговор - матори из Мартинаца, 39о годиште. После три цима крене да прича како кад је био мали Немци су долазили код њих у двориште и он их се сећа. Били фини, његова баба једном од њих иштрикала и џемпер да има кад буду ишли у Русију. Каже обећао је да ће јој писати, није никад, вероватно погинуо. Јебо бабу ко кућа, ал небитно. Једном каже чистили пољски вц и доле било чисто и он се сакрио тамо, чекао да дође неки Немац да сере и он узео метлу од корова и од доле га убоде у голо дупе. Немац узео да скакуће, усро се ко грлица и види да је мало дете и каже био бесан, тужакао га, ал ништа није било.

Вратили смо се тамо у собу и он онако сав срећан узе на оном шпорету канцеларијском од сестре да прави гриз, меша кашиком и звижди. Бојао сам се да ће се усрати у гаће и онесвестити у неком тренутку, ал јуначки је све издржао са све катетером у курцу и инфузијом у вени. Легенда.

Најбоље сад узмите да се спрдате с тим што је неко потенцијално добио потрес мозга јер идиоти скрнаве скупштину.

Јел сме да се прича о јадности овог новонасталог таласа где су Срби највеће жртве на свету, графитима у сред центра града на енглеском о геноциду на Балкану над Србима, као да смо сачувајбоже Бошњаци или Шиптари, онда нисмо геноцидан народ, јел сме да се каже да су те графите започеле неке (((анти-снс))) групације, јел сме то да се помене или си одма усташа?

Све је почело оним одвратним филмом Дара из Јасеновца, онда су увели дан заставе, онда Нисмо геноцидан народ, па онда плакати ONLY GENOCIDE IN THE BALKANS WAS AGAINST THE SERBS, па онда исти графит тај у Кнез Михајловој, буквално ако се од бедности може умрети, умреће цео овај народ, јел можемо да се вратимо на фабричка подешавања Мој је тата злочинац из рата, ово се не може издржати, видите да нам деца бициклирају и трче до НАТО и ЕУ база да пуше курац, дијаспора плаче док пролазе, молим вас нек ми неко објасни како се за тако мали период све окренуло, чекам само да на протесту неко донесе ХЕЉП НАТО ХЕЉП

Не знам ништа о овом Чарлију Кирку, ал сам видео доста јаких дегенерика из Србије да се опрашта од њега и онда сам видео брда његових пушикарских твитова о Израелу и тек сад ми ништа није јасно

Постоје тако неки људи који нису главна улога ни у свом животу. Постоје да буду статисти некога занимљивијег и попуњавају простор разних догађаја. Неки од њих умру веома млади и постану само један мање на баскету у насељу лети после осам сати. На крају испадне да ни не фале за 3 на 3, јер увек улети неко други.

Млад човек, туга преголема, падне од срца на послу, али постао је само један мање на Котлићијади у Лаћарку екипе коју си упознао пре шест година. И та екипа, и они сви су НПЦијеви, постављени на овај свет од стране глобалисте да ти буду репер за нешто што не смеш себи да дозволиш постати. Не зато што су лоши, него зато што су једноставни. Њима је мало довољно, мали круг у води на плажи где могу да играју одбојке или да повремено дигну руку колима која им трубе да их поздраве док седе у насељу. Екипа која је први пут отишла на море без родитеља са 23 године у Будву.

Заузимачи простора на клупи поред чесме чији се разговори своде на подсећање фудбалера који су се повукли пре десет-петнаест година. Мало мало, па чујеш ,,А Шевченко кад је у Истанбулу шутно посред гола пенал?” - Дааааа, дааааа, страшно. То вече у Истанбулу!

Маса недовољно занимљива да се потрудиш да пијан станеш поред њих у изласку и прозбориш више од пет реченица, евентуално ако желиш да чујеш неки трач из насеља. Музика у њиховим животима никада није била више од нечега што се ту појави да разбије тишину, зато никада нису ни добацили даље од Радија С, па им је омиљена песма коју пуштају свако вече на телефону РЕМ лузинг мај рилиџн. Деловала је светски, филозофски и не би морали превише да објашњавају зашто су баш њу одабрали. Па та песма је одлична, зар се не слажемо?

Суботом ћеш их срести кад заглавиш случајно на акустичној свирци, на коју си отишао јер су тамо неке рибе и сад мораш да слушаш лика са гитаром како милионити пут свира Дина Дворника и сви около се праве да се лудило проводе. И мени је драго што се проводе, нек се проводе. Па и ја бих волео да могу да чујем пети пут данас, тридесету годину заредом - Ти си ми у мислима и да ми је топ. Ал не иде. Ал бих волео.

Френологија за те људе није псеудонаука. Знао сам једног Радета из насеља који је имао главу као дирижабл и на њој улубљење, па увек су га зајебавали да кад се родио да је доктор чукао у главу да види каква је лубеница. Испевали су му и песму на мелодију Бијелог дугмета - Ружица си била “Раде има главу као дирижабл, ко да лети преко мог града”. Касније је током живота та глава била идеална старијима да му лупају мацоле, јер је то улубљење било савршено да средњи прст ухвати још већи залет. Никад нећу заборавити кад му је неки гитариста са огромним прстима звекнуо чвргу и да му је кренула одма крв на нос. Сад ради у Комуналијама и и даље седи на клупи на чесми.

Други је имао главу као Ејлијен са продужетком на потиљку, па су га звали Сомалија, јер је подсећао на она афричка племена што бебама стављају главе у калуп да добију неки облик. Једно давно јутро док сам ишао у школу сам му видео ћалета како излази из свог стојадина кеца и дивљачки одлази ка колима која су упалила сва четири испред продавнице и сече им скалпелом гуме. Све четири. Уз гласно јебање маме и нешто нешто, свако јутро исто, па докле?

Сретнем га пре неко вече у кафани, једној од оних што су затварали врата у један и навлачили завесе на прозоре, а остављали људе унутра. Као - не ради, ал за оне који знају, ради. Пошто није био ни викенд, него среда, унутра је била екипа која је после рада на пијаци ту остала и... остала. Циганке без цигана, алкохоличари, бабе и деде избачени из клуба пензионера, јер се затворио.

Нисам се превише трудио да гледам около, свако је гледао своја посла и своју муку која га је натерала да буде ту у то време, тако да сам пажњу посветио својим саговорницима где смо причали о импотентности опозиције и тамбури која умире, како сад у Новом Саду на тамбурашима ћеш чешће чути Романију, него Завејан је пут за салаш мој. Нису музичари криви, народ то тражи. Ал ја кад чујем на бас приму Није мене душо убило, један мали Сремац у мени умре.

Кад ето негде око три, прилази мени човек у Спајдер јакни, реликвији прошлости. Нисам је видео десет+ година, од средње школе. Сомалија јбт.

Деси бре човече?

Откад га нисам видео, десно око му се спустило, ал фризуру је имао исту, која му није помагала да сакрије облик главе, сурови кец. Кез ко у Џокера или мачак Церекало из Алисе, уста која иду до ушију и избачена вилица.

За шездесет секунди је стигао да се пожали на живот пет пута, улазило ми је на једно, а излазило на другу, јер нисам био изненађен и није ме превише занимало чиме се бави, а притом сам осећао срамоту што делим простор са њим, убеђујући себе док он изговара речи да не треба да слушам шта ова будала прича, да не помисли случајно да овај простор у ком се налазимо нас чини једнакима. Сомалија никада није имао шансе да успе, помислио сам, ал да ли је био лошији од других који су успели - не бих рекао. Кроз главу ме пукао флеш кад смо га дигли на неку импровизовану љуљашку на храсту од 10 метара и везали за стабло и оставили тако да виси, док неки човек није прошао да га спусти.

Упита и он мене како сам, реко добро, ево, гурам. Откуд ти овде? - упита он пошто се нисмо налазили у родном граду, одговорих да живим овде већ шест година, дошао на факс и остао после. Јел радиш - радим. Ај све најбоље рекох му и оде он за свој сто где су седели нека баба и човек наслоњен на оба лакта на столу.

Како је сео за свој сто, рекох другарима - много занимљива прича за овог лика. Објасним им порекло надимка и испричам им нешто.

Кад смо били клинци, тако негде 12-13-14 јебем ли га, Сомалија је имао своју тачку у насељу коју је изводио - могао је себи да попуши курац. Не знам јел то било зато што је имао курчину или био гипак, вероватно оба, али то је наплаћивао 200 динара. Ту приредбу смо себи приуштили пар пута, јер заиста кад видиш то два пута, стварно нема потребе да гледаш опет. Никад нећу заборавити сцене на столићима за стони тенис где пребацује ноге себи иза главе, меће га у уста, ми сви падамо у транс од смеха, он га набада пар пута у уста, почиње и он да се смеје, распетљава се и седа и ја дижем главу од смеха и видим његову блентаву фацу, мусаву од сопственог курца како се смеје. Нисам био сигуран да ли је сматрао себе за легенду што је то могао да уради или је само био дебилко.

И онда се окренух, погледам у леђа те Спајдер јакне, старије 20 и нешто година од тог момента и схватих зашто није имао шансу. А ја што сам ту, лажем себе да је случајно. Не дешава се често. Па ово је први пут... Ове године.

Био је тај неки глич у матриксу, нешто необјашњиво, тренутак у времену када су сви наркомани и лезилебовићи одлучили да уместо да оду на Малту да шљакају и науче нешто корисно, да исцрпе задње ресурсе и живце својих матораца и упишу курс сомалијерства.

Звучало је веома примамљиво, прилика да будеш међу неком шатро господом, да се увалиш у високо друштво и путујеш фенси крузерима и објашњаваш порекло Шираза, како су га имигранти из Француске спасили од заборава тиме што су понели ластар/ чокот за Аустралију.

Замишљали су себе у фраковима на пријемима где срећу грофове и шта ја знам и склапају филмска пријатељства где им стара грофица припише замак у Шкотској за узврат мало дружења и сипања вина онако ,,преко" руке која има на себи белу рукавицу.

А добро, дешавале су се и чудније ствари, ал заиста је необјашњиво како је баш тих неких година раних 2010их мало-мало сваки курс сомалијерства био препун. А колико се ја сећам, били су јебено скупи. У то време, добрих два сома евра које су очајни родитељи скупљали и неретко дизали кредите да своју кретенску децу пошаљу на неки пут редовних примања и нормалног живота.

И сви они су веома ентузијастично приступали томе и представљали своје знање у вину као нешто узвишено и знате они су сад баш јако у томе. Ево ти сељачино нпр уопште немаш појма како се држи чаша за вино. Не тако са три прста, него обгрлиш руком целу и два прста су ти потпора одоле.

Буквално који курац. Цела та помама је трајала добре три године, док нису сконтали да заправо потреба за сомалијерима није онаква као што су они замишљали и најбоље што могу да постану су глорификовани конобари, што наравно и није лоше, ал је далеко од замака и милиона које су мислили да ће згрну од своје инвестиције од два сома евра.

Искрено, немам појма колико њих је и завршило те глупости, а да ли од свих тих људи сада знам некога ко се заправо тиме бави - па наравно да не знам.

Мало је прошло од овог поста до новог српског пушења курца, овог пута америчког, као Шиптари наведени горе, са муралом Чарлију Кирку хахахахахахха

Ајмо бре тај споменик Клинтону шта сад фали кад смо већ кренули јако

Ево ме на Сицилији и сем што је одвратно прљаво и свако покушава нешто да те превари, ал не оно Египат вуку те за рукав и као купи ово оно, него те баш скемују на разне глупости, оћеш рентакар друже боље се уби, спреми кредитну картицу (не дебитну), спреми интернационалну дозволу, сними ауто из свих углова и опет ће ти уградити ГПС да прате да ли си негде прекорачио брзину да ти наплате још више. У животу ово нисам доживео, ал то није поента овог поста.

Мало гледам то распало острво, јебем ли га, све је прљаво, ал остаци некада лепих зграда дају му тај осећај што људи воле. Ја искрено не могу да попушим тај коуп као смеће даје шмек том целом месту, знаш мафији одговара да је тамо хаос, па тендере добијају локални снсовци или шта већ и никад се не деси чишћење. Добро тебра све што треба да урадиш као локалац је да не бациш три пуне кесе смећа поред пута или аутопута, сад већ нема где га нисам видео, као брате ако ти је стало до свог места барем се исцимај толико. Баш је минимум. Мсм ово је применљиво и на Србе који бацају веш машине у поток, ал ајде барем некад нисмо у нечему најгори, јер постоји Сицилија. Све што сам мислио да је Индија, то је ово.

Него. Опет и поред свега тога успева да буде лепше од ове шугаве нове СНС естетике. Да, тако ћу је звати. СНС естетика.

Ја не знам ко је први помислио да је одвратна, шугава, смрдљива инокс ограда лепа? Добро бре како падне на памет некоме својевољно да опичи на терасу дебеле гадне стубове које посеру голубови и голубија говна буду лепша од самог стуба. Јел као фора скупо је, па је самим тим добро?

Онда ови одвратни нови спуштени куртон плафони, који дају осећај скучености, ал твоја глупава жена је видела код своје још глупље другарице да је њен најглупљи муж успео да буде наговорен од мајстора како је то топ. И онда тури оне уградне лампе и на то live laugh love један натпис, можда један дримкечер и као ви сте неке естете. Дај бре пусти ме. Гранд двехиљадитих је имао лепшу и поштенију естетику. Мсм ово је вероватно произведено од свега тога, па као претерујем и ја по обичају, ал брате.

Разна одвратна врата од пвца, сва иста, све се нешто шљашти, бели, туга.

Ја бих разумео да не може да свако приушти ковано гвожђе, ал гвожђе се више не кује, него склапа и кошта мање од јебеног инокса. Шта се десило? Јел смо постали толике сељачине? Мсм знам да јесмо, ал баш сви? Сви, сви?

Онда као неко оће мало рустични шмек и дође брате и залепи оне бре одвратне декоративне листеле (имитација фасадне цигле) што личе на црвену циглу и као аааа-хааа, види га имамо ми бре Велс код куће? Легендо, шта?

А онај лажни камен што лепе на зидове исто бих можда могао и да попушим, да не стоји на најјаднијим местима у кући типа иза телевизора да свако мора да погледа у њега, а глупо да људи не виде и не помисле да си ставио камен у дневну.

Да ми је само знати који демон је успео свету да прода причу да је минимализам леп и да треба да све буде млако и празно, да му јебем матер у по пичке.

Ми смо јебено најбогатија генерација од постанка човечанства. Мислим да можемо да приуштимо себи јебена лепа врата.

Ја сам сујеверан човек, тежак човек. Боли ме јетра.

Боли ме посебно од јуче, кад сам прочитао прве коментаре на Спутњиковом телеграм каналу на објаву о Дијани Хрки. Знам да се свака шуша јавила да каже своје мишљење и углавном је неки велтшмерц, неко опште место, нешто што се сви слажемо и уделимо тај лајк. Тако да ћу веома кратак бити у свом излагању и наставити на смијешну причу.

Никад у животу нисам изрекао клетву, ону праву, не оно у екран штоперу из Африке који не зна да направи офсајд замку. Никад нисам рекао дабогда ти поколења или бацам клетву на твоју кућу. Бојим се јебига, нешто ту има, привлачиш зле силе и иако их усмераваш ка том другом ком су упућене, нема шансе да нешто ту не остане да лебди око тебе. Ал ето, јуче сам ухватио себе да бацам клетве на бот фарме на Спутњику. На јебеном Спутњику, ко да имам или 15 или 65 година, ладно су ме тригеровали скотови који по налогу пишу гадости. Ко да не обитавам на интернету деценијама и ко да не знам шта треба и шта не треба да радим. И онда сам им слатко бацао клетве по поколењима, онако убедљиво, не оно кратко и јебитачно, него са дугим објашњењем да ја стварно усмеравам енергију ка томе, да им деца иду уназад. И видим да им није било свеједно. А коме би? Надам се да не могу да спавају од болова.

Не знам што раније нисам записао ову причу, можда јер не знам техничке детаље најтачније, ал као да је то икад био разлог да се не објави нешто? Па нисам ја српски дневни лист да могу да објавим полутачне информације без последица хехе.

Пре пар година, дошли код нас у канцеларију неки момци ту из близине, онај град ком се име не спомиње, верујем да ће доста људи препознати причу.

Два момка, хаслери, живот од комбинација, иде то њима све океј. Мало ваљају налоге за стране кладионице, мало лејтбетинг, крипто, гифт картице, јебу глобалисту углавном. Чисто да дочарам, један од њих је путовао у Италију да прави налоге за њихове кладионице и добављао их је тако што је ишао по клиникама за одвикавање (не само од коцке, да, не само од коцке) и нудио неке одређене паре да му их отворе. Касније разигравао и продавао. Ма легенда. Једном ми рекао како је засукао рукав неком наркоману да се убоде, јер је то био услов да му овај слика пасош ради регистрације.

Него. Кренула крипто помама, година је 2016-17, момци имају искуства у свему и свачему, што не би они направили неки свој коин и рагпуловали кад већ може свака будала. Изнајме кућу, удруже се њих седморица и направе себи целодневни посао.

Пошто је тај код за крипто коин отворен (opensource) и може у принципу уз јако мало разумевања свако да га направи, тако су и они уз најобичнији јутјуб видео. Променили ту шта им треба, скинули целу кобасицу кодова за Биткоин и променили да њихов буде колко толко аутентичан.

И онда три месеца иде прави посао - шиловање (рекламирање) по дискорд серверима, телеграму, инстаграму. Три месеца ботовског писања по васколиком интернету како излази Пепенешто коин и како ће да промени ток историје.

Е сад, за оне који не знају - ти кад направиш то, одредиш залиху колико тог новчића постоји, а они су за себе узели да им остане међу седморицом ~ 15% читаве залихе. Али ти и од сваке трансакције добијаш одређен део, кад се твој коин замени за доларе (удст, усдц) или за друге криптовалуте (етх, бтц, итд).

Вече пуштања је почело брутално, одма је скочио за одређен проценат, волатилност стабилна, он само скаче. Срећни они, тргује се и може се на спавање.

Следеће јутро, буде се, њихов коин ушао у топ 50 на свету најпопуларнијих коина, трговало се преко ноћи у десетинама милиона. Вриште, срећни, решили себи цео живот, само од продаје су узели сваки по милион на ситним процентима.

Док нису схватили да у код нису укуцали да се проценат продаје не наплаћује додатно и да динара нису узели од тих силних трговина.

Наплатили су то што су себи ставили у банку, продали на врхунцу и сваки зарадио по фину цифру, ал мало већу него да су три месеца радили било какав други посао.

Покушали су још пар пута да ураде исту ствар, ал никада им се није погодило као са овим првим да тако експлодира и да је била стварно могућност да постану милионери преко ноћи.

Ово је увод за главну причу, ал чисто да знате како су обични ликови уз одређену дозу цимања били на корак од тога да постану милионери.

Следећи посао им је био доста јачи, пишем сутра.

Ево ево, настављам.

Након што су успели, ал ипак нису успели и онда опет пробали, па опет нису успели, дошла је нова шанса за лаку лову. Појавила се следећа интернет помама, која је имала кратак век, сва срећа, ал је направила поприличан бум међу... па нећу да кажем идиотима, јер постоје људи који су направили лову на томе, ал дефинитивно међу мало мањем интелигентнима - НФТ. Картице, слике, како ко воли, са кодом учитаним у себе који приказује доказ о власништву. Да не грешим душу, и ја сам потрошио око 20$ на NBAtopshot, мало се играо, трејдовао и ено имам 50ак картица које курцу не служе. Ал шта је 20$, толико стављам суботом на Немце 2+пп, где су ту остали тикети... небитно.

И пазите сад, наше легендице нису изабрали било какву слику од које ће да направе НФТ, били су довољно паметни да искористе Пепе жабца у различитим облицима и чак су ангажовали дизајнера да им направи нове ситуације у које Пепе упада. Пун погодак, зар не? Интернет, интернет чудаци, па и нечудаци, нормалци, сви воле Пепета.

Направљено је око 500 сличица и пумпање је могло да почне. Страница, дискорд, сајт, ботови, инстаграм, фејс, грмело је, момци су били поприлично заузети својим новим пројектом и дан лансирања је био најављен у року од три месеца, као и пре. Сасвим довољно да се маса попали и да буде довољно људи на првој презентацији спремни да купе ово ново чудо технологије.

Инстаграм им је највише природно нарастао и људи су деловали заиста заинтересовано. И тако један дан се њима јави Дрејк Бел из популарне Дрејк и Џош серије за децу која се емитовала на Николодеону. То је мало после мог времена, чуо сам ја за њих, ал јебига, немам појма шта се тачно у тој серији дешавало.

Стигне им та порука са све плавом квачицом, они гледају да ли је неки скем, није, барем делује да није, профил је прави, милион и нешто пратилаца, Дрејк је заинтересован за њихов НФТ. Они мало скептични, ал наравно и заголицани, кажу му ајде ако није проблем да имамо састанак преко камере, па ћемо се лако договорити. Нема проблема, закаже се састанак и мало касније појави се на камери Дрејк и понуди им да он буде заштитно лице њиховог НФТ-ја за проценат продаје, око 30-40%. Нуди да на свом милионском профилу редовно рекламира преко сторија и да стави линк у опис. Није им требало много да вагају, знали су веома добро шта значи тај број пратилаца и убрзо су пристали. Чак је понудио да на презентацији и отварању продаје свира гитару и отпева новокомпоновану песмицу само за тај догађај.

Дрејк је свој део договора испоштовао више него довољно. Рекламирао је редовно и њихова страница је добила огроман број пратилаца, у десетинама хиљада. Све је деловало више него савршено, чак је разматрано да се дигне цена сличице са 300$ на 500$, ал су ипак се нашли на 400$. Рачуница је прелепа, равно 200 сома долара које ће да изделе између себе, притом сад да не улазим превише у математику, ал свако од њих има пар својих тајних ,,леџендери" сличица које коштају мало више и ићи ће на продају након што се распрода све са отварања. Јер, распродаће се сигурно, интересовање је огромно.

Да, стварно је све деловало савршено. Али... Два дана пред лансирање, Дрејк бива оптужен за педофилију. Као и већина деце глумаца, Дрејк је био оштећен, сад како и зашто нећу да улазим. Ал да, Дрејк је оптужен да је током неких снимања сексуално злостављао НЕКО ДЕТЕ.

Они имају хитан састанак, он се куне да то није истина, нажалост два дана је кратак период да се то све демантује, немају избора, или да се све прекине или да се настави. Паре су паре, а они су само момчад из Срема који никад нису прошли близу шансе да зараде толики новац. Одлучују да верују Дрејку, прекосутра је презентација и креће продаја.

Драма, два дана неспавања и нервозе, најављују све како треба, а у поруке не смеју да уђу.

Сат откуцава, креће лајв стрим, хиљаде и хиљаде људи на њему, помера се завеса на којој Дрејк седи и креће да свира гитару да отпева свој НФТ сонг и како се појавио коментари почињу да... мало је рећи пљуште.

PEDO. PEDO. CHILD MOLESTER. SATANISM. HOLLYWOOD PEDO.

Мсм, знате већ како то иде. Што је највећа фора, интернет чудаци су тај део лора овог нфт-ја схватили као одличну прилику за зараду? НФТ је продат у року од два сата. Распродато све. Сајт само што није пао од количине онлајн корисника. Они су брже боље продали своје ,,леџендери" сличице за додуше дупло мању цену него што су очекивали, ал са оваквим сплетом догађаја, свашта је могло да буде. Могли су и ништа да не продају.

Тако да, ова прича заправо има и срећан крај, легендице су узеле лову.

А мучени Дрејк... испоставило се да није лагао. Испоставило се да је неки глупи новинар погрешно пренео информацију и да је он био то дете које је било сексуално злостављано од стране холивудских глава (нећу да кажем да су сигурно били Јевреји, ал су сигурно били Јевреји). Да ли је као младић био у Дизни кидс или само Николодеон, није ни битно, једно од та два. То је место где је био сексуално злостављан. На крају га и јебали као дете и замало да буде оптужен да је он јебао децу. Мученик.

Запамтите другари, ако живи у Београду на води - јебе се за паре

Znači ti ako izvadiš devize i kupiš stan u beogradu na vodi čeka te wc što smrdi na kalizaciju komšiluk sastavljen od žike šarenice viki miljković bake praseta(bonus marko džek kad uzme stan na sat) čode i 8372 kurve