Готово то, одштампано и сад је време да се врате златне плоче. Договоре се они са Моронијем да то однесу у неку пећину близу села и тамо закопају. Оду њих четворица на локацију, а кад тамо виси неки библијски мач, нека поставка светковна са коферима и шта ја знам, ма милина за очи. И обаве они то, плоче оду у рај и завршиле су свој посао.


Е сад, то јесте то што се тиче проналаска и објављивања књиге Мормона, ал Џозеф је наставио да има турбулентан живот. Било је ту и раскола у цркви, па сад имамо ове Мормоне које сви знамо и поштујемо са брдом жена и ове насмејане добрице код којих сам ја запао. Штета, знам. Џозеф, наравно, легендетина као што је и био, имао је 40ак жена. Шта, шта ширите очи, човек је био пророк, нашао наставак Библије, а вама смета што је имао љубави за 40 жена. Лицемери једни… па шта мора све човек да уради да би вама било прихватљиво? Знаааам шта вас интересује, колико су година имале. Па и мене је интересовало, па сам погледао :))) две су имале 14, а за доста њих се наравно не зна :))) шта, сад вам то смета, а кад им Видојковић шаље поруке и вреба испред средње школе онда је то океј а? А да, Џозеф није био против Вучића, тако да је ово оправдано.

Ето, то је укратко шта се десило са златним плочама и шта је мени испричао амерички добри чикица Миња Субота. Ви одлучите да ли верујете или не верујете, а ја ћу вам (можда) испричати како су они заиста дивни људи и како сам изгубио партију баскета од мормонских мисионара и морао да идем на три недељне службе у њихову цркву и како то изгледа.

Када се прича о пајдоманима и злу хероина, увек се некако заборавља та супермоћ коју добије корисник. Нико није способан да направи лову за кратко време као млад човек навучен на хероин. Углавном је то било да изнесе нешто из сопствене куће, јер ипак на крају крајева већина зависника јесу били слабићи, па су бирали тај лакши пут који се састојао од крађе од најрођенијих, уместо пљачкања других људи.

Додуше, ови други што су чукали трафике, мењачнице и крали ташне су неретко имали и доста маштовите комбинације за лову. Сећам се једног што је висио на рулету и наивним клинцима продавао системе за исти. Никад нећу заборавити како каже - када падну две нуле, тад крећеш да играш. За сома динара ја ти напишем комбинацију и следећих десет бројева. То је био први пут да сам чуо за те врсте преваре, можда је то сад мејнстрим, ал он је био јебени Дел бој свог доба. Ономад кад је било два рулета у граду, а потражња огромна. Сви су јебено играли електронски рулет кад се појавио. И свако је имао сопствени систем и из ког броја пада у следећи. Ваљда је лакше мислити да ће програм имати неки алгоритам који прати магнет што привлачи лоптицу, него што ће га имати рулет који заврти неки лик у казину.

Наравно, човек са таквом визијом је био предодређен да се запосли у кладионици, а као и сваки преварант који је радио у кладионици, примао је уплате и касније сторнирао тикете за које је мислио да неће проћи, узимајући паре са уплате у џеп. А као и сваки наркоман/ преварант, морао је да се оклизне једном и да нема да исплати добитни тикет који је претходно поништио. Када је добио отказ, смислио је нову комбинацију - да "прима уплате" које кладионица нема у листи, типа друга шкотска лига, Саудијци и остало. Наводно је имао конекцију са иностраним кладионицама и слао уплате преко нета, што је за период пре 10+ година била баш наравно лаж. Ал наркоман у кризи зна да буде веома шармантан и убедљив, што је знам, апсурдно, али стварно тако. Да превара буде убедљивија, рекао би како он узима тек од добитне опкладе 10% профита као цену за своје услуге. Примио је вероватно пар уплата, док није прошао први тикет.

Задње што сам чуо о њему је да је ишао неким клинцима да заврши пакет траве и ушао у зграду која је имала два улаза и само је изашао на други, а клинци своју вутру никад нису видели. После тога му се губи сваки траг, и ево сигурно 7 година нико не зна где је он, тако да РИП Дексара, никад нећу заборавити како си оверио и оживео у вцу играонице док се играо турнир у кантеру 1.6.

ako vidis ribu da ima istetovirano bilo koje slovo iza uveta to znaci da ima labaviji cmar od picke

Скоро ми је причао другар како је имао проблем са дететом од десет година и да је сазван родитељски састанак у сеоској школи. Дошли су тамо са клинцима и учитељица је позвала малу циганчицу са кевом испред табле и мајка је кренула у причу како јој ћерку остала деца киње. Говоре јој да смрди, да је прљава и неретко има и физичког насиља. Девојчица је кренула да плаче и рекла како не би се ни жалила, док нису кренули да је пљују на путу до школе. Неки родитељи су у том тренутку одлепили и кренули да бију своју децу у сред родитељског у учионици и настао је општи хаос. Другар је малог је одвалио од батина на правди Бога још у школи, а кад су дошли кући испричао је и баби и деди зашто је био родитељски и онда су га и они пребили. А знам дете, није кварно, добар ко лебац, само ко и свако дете, глуп ко курац.

Е сад, кад год се помене термин "дизање свести" о било чему, не могу да не помислим на нека геј НАТО, НВО, Зелено-леви фронт срања, и у глави визуализујем Малу Врањанку док прича како је скроз океј и здраво бити морбидно гојазан. А мени браћо у глави у последњих пар месеци само нека мракача, све желим да напишем нешто смијешно, ал све сагледавам кроз призму неке црне комедије. И тако одлучих да можда и преточим у роман све то са радним насловом "Учите вашу децу да не буду говна". Зајебано је писати о дечјим бубама, колико су деца окрутна и шта су у стању да ураде другима, јер може да има контраефекат као што су га имале Ране нпр. Уместо да то буде трагична прича о два млада живота, ми смо ипак сви желели да завршимо као Пинки и Шваба и јебемо ТВ водитељке. Поздрав за мог оца који ме је пустио у петом основне да се офарбам у жуто као њих двојица у филму.

Е сад, долазим до геј НАТО, НВО срања. Мислите да смо раних двехиљадитих знали за децу која су спорија у развоју, аутизам и слично? Мислите да смо имали обзира према њима или да су уопште родитељи имали свест како они треба да се лече? Тебра, код нас у насељу само што четвороношке нису ходали са десет година. Није било то као идемо лечимо га, чувај дете овако онако, та деца су исто била пуштана на игралиште и на милост и немилост насеља.

Страца је био једно од те деце, клинац са огромном главом и на сред ње је имао улубљење, као обрнути мост. А родитељи, наравно да су га шишали на кеца и то је било десет пута видљивије. Први пут сам га приметио у насељу је био када су му остала деца на мелодију Ружица си била, певала "Страца има главу као дирижабл, као да лети преко мог прага". Што се тиче улубљења у глави, старији су сковали теорију да му је глава таква направљена да може савршено да пасује за мацоле, да ти прст има залет да боље удари у њу.

Ћале му је био познат у насељу, јер је један дан банула интервентна и развалила им стан, јер се матори толико напио да је кренуо да пуца на голубове који су направили гнездо на тераси и пењали му се на курац гугутањем (савршено разумем човека), тако да је Страца остао без ћалета на неко кратко време, прича која се понављала мало-мало.

Е пошто сам обећао причу о татулама пре сто година, ово се уклапа у то. Овде нећу дужити о Страцином одрастању, јасно вам је како је то текло, него прећи на време кад је одрастао. Тај дан се играла утакмица Србија Албанија, јес био октобар, ал леп дан, сунце је пичило и седели смо у насељу и већали да ли да се запутимо пут Београда, јер ће сигурно нешто да се деси на стадиону. Кад ето Страце, испада из неког шибља са флашом Атлантик вотке која је већ начета.

Нешто је кренуо да прича, да лаже о некој војној обуци на којој је као био и како се спрема да иде на Косово. И јебига, некад ти прија да слушаш шта будала прича, а некад те смара и само оћеш да га отераш у курац. Али, прича добија нови угао кад Страца вади из џепа пун целофан семења татуле. Некоме (не кажем да нисам ја био тај злотвор) је пало на памет да кренемо да га ложимо колико може највише татула да поједе и успут попије вотке на бело. Сад, не знам колико сте упознати са конзумирањем татула, ал ставе се семенке у чеп било какав и смрве док су у њему и ти кад напуниш тај чеп и смрвиш га то је једна доза или како год да то називамо. Он је то урадио једном, смрвио, па још једном, па још једном док није преливало из чепа. Дрмнуо је то и кренуо да залива вотком док ми навијамо ко у америчким филмовима ЈОШ ЈОШ ЈОШ ЈОШ, па је брат брату оцепио пола литре вотке на бело.

Хаос је почео у рекордном року, не знам да ли му је требало пет минута да полуди. Кренуо је да показује шта је као научио на тој војној обуци на којој је шатро био. Да пузи по некој прашинчини, да ради колут, да се пење уз неку јадну брезу и за дивно чудо успео је јебеш ми све сигурно два метра да се успење са ногама обгрљеним око ње. Кад се спустио био је сав изгребан по фаци, рукама, ма хорор. Питали смо га јел научио да уради стој и да пете наслони на брезу, одговорио је пун себе НАРАВНО! И јебо матер, стварно уради он прави правцати стој и таман кад је требао пете да наслони на дрво, промаши га и дркне свом тежином у ону прашинчину која се дигла толико да га је целог сакрила у браон маглу. Ту смо умирали од смеха пар минута и коначно нас је сморио и одлучили смо да запалимо гајбама и да се спремимо да гледамо негде текму, остављајући самог Страцу прљавог и крвавог у шибљу насеља.

И прође ту пар месеци, од њега ни трага ни гласа. Увек је вребао ту около, имао је тај њух када се негде пали буксна да се само појави и да моли да му оставимо на крају флопа. Мајке ми, забринули смо се за њега, ал немаш ти ни кога да питаш јел жив ил мртав. И ето ти га, појави се после неког времена. Кошуљица карирана, неке патика ципеле, оно класичан неуспешни покушај уљудљивања и брате, нормално прича, нема замуцкивања и смишљања реченице.

Па добро бре Страцо где си ти месецима? Каже он нама сећате се онај дан кад сте ме оставили овде... Како да заборавимо... Па каже ви отишли, а мени се слошило и ја у хитну. Ушао ја све фино, обратио се оним добрим људима реченицом "Људи, мени је лоше, баш ми се слошило, треба ми испирање" и замисли џукеле ме вежу за кревет, ошамуте и пробудио сам се у Београду у душевној болници. Месец дана сам био тамо везан каишевима, кењао сам низ ногавицу, све ми се говна скорила око ноге, као гипс да сам имао. Ал ево сад сам дошао себи и тражим посао, ни не пијем више, ништа.

Мени га било жао, баш сам се осећао кривим и реко ај брате видећу ја нешто да тамо код мене на рециклажи пакујеш картон или балираш, не знам. И стварно дошао сутрадан тамо и радио добра три месеца док се опет није пропио, ал то је друга прича.

Неко време касније, сретнем ја комшију који ради у хитној. Нешто крене да ми се жали и дода "Ал ништа као онај дан кад нам је Страца упао...". Реко шташташта, причај? Каже ма брате, упао нам дебил одваљен од ко зна чега, кренуо да ломи прозоре, удара песницом, крвав сав, луд, напада пацијенте, ми скочили на њега, он нас баца, нас тројица га једва савладало брате, морали да га убодемо неким малтене отровима за пацове да га успавамо и ја брате назовем Београд и спакујемо га тамо и одвеземо.

Ја му испричам Страцину верзију приче, он кренуо да се крсти, каже брате, ако је неко заслужио да га пошаљемо тамо, он је, какав бре курац Људи мени је лоше, молим вас помозите ми, није га нико реч разумео, као горила бре да је упала у хитну.

То је тај комични део целе ове црне приче, ако можеш да замислиш како је све то изгледало. Из овог угла, десет година касније од тог догађаја и 20 година касније од свог малтретирања које је несрећни Страца доживео, све што могу да кажем је да могу да се барем потрудим да исправим то на неки начин. Њему можда тренутно нема помоћи, ал ако се на време деца уче да не раде ствари као што смо ми радили, можда се барем један клинац одлучи да разуме различите услове под којим нека деца одрастају.

sabskrajbuj se na ozbiljne teme i budi ucesnik izvlacenja fuck a fan na nikinom onlyfansu

Уморан сам браћо. Али искрено, уморан сам већ дуго од ове сексуализације. Уморан сам од онлифанс курветина, од разголићених дроља које причају кринџ вицеве, од бумерских сексуалних видеа, од реклама за барбамс лосион у којима се пичке ложе на ликове са брадом, од амиџи шоа где глупе задругарке јашу лопту за фитнес и симулирају секс.

Поражен сам браћо чињеницом да нека глупа онлифанс курва прича како она није рођена као Тесла и да јој ништа друго не преостаје сем да продаје своје тело за паре глупим смрдљивим инселима који јој то омогућавају.

Од момента када је Игор Озбиљне теме кренуо са садржајем на нивоу жвалавог Чоде где ти снима како му је било на крстарењу од, види ми курца, читавих 500е, ту смо требали сви да га надувамо курцем. Сад је касно. Сад је већ објаснио деци у основним школама како је скроз океј да омогућаваш да жене живе од продаје свог тела. И не, не желим да улазим у расправу да ли је слика продаја тела. Није на нивоу проституције где курац улази у пичку, али јесте.

И не могу да причам о глупим курветинама. Као што ми је СНС смучио заставу, као што ми је Бунт смучио србовање (да да, Бунт = СНС, то није поента), тако су ми и оне смучиле било какав еротски садржај. Већ дуго ме смара било какав садржај те врсте. Како крене сцена секса на филму, мени се очи већ склапају. Не могу, видео сам то сто пута. Видео сам три курца у шупку на порнићу, јебе ми се за глуму секса испод јоргана у америчком филму. Засићен сам сексом, ја кад видим на фиду добру рибу скролујем што брже само да би алгоритам то запамтио да ми више не приказује. Само географија, историја, шеге и пошалице.

Оћу да причам о мушкарцима који плаћају јебени онлифанс. Ко су ти људи? Зашто их не спрдамо? Јел могуће да постоји неки working class човек који ради за сатницу од 130 динара и уплати некој Хабиби која чак није ни добра риба да гледа месечни садржај где се она облачи у зечицу и пуши дилдо?

Ви мислите да Друштвена Динамика преживљава већ десет година тек тако? Па браћо, нажалост, курсеви се продају, он има часове и држи предавања. Постоје ликови неспособни за контакт са женама и плаћају тај смрдљиви онлифанс. И они криве исте те жене зато што су неспособни. Које јебене пичкетине. ДА, жена им је крива што је он болид и не може да је гледа у очи, а не у сисе.

Браћо, ако већ причате да су све жене курве или шта већ, онда немојте то да им омогућавате, веома је једноставно. Ајде да се мало уозбиљимо и кренемо да јебемо матер и спрдамо свакога ко плаћа то срање, као што смо сад усрали Озбиљне теме. А заслужио је веома.

Највећи трик који је ђаво извео је да убеди жене да морају да буду курве да би биле слободне. Будите ми добри и памет у главу, није курва крива што је курва итд.

Не верујем да је тај дан био врућ као данашњи, ал дефинитивно ми није био пријатан. Зидали смо зид поред капије, јер је прошли био стар брат брату 70+ година, маторији од куће у дворишту и кренуо је да се љуља.

Није био неки претерано тежак посао, с обзиром да смо радили нас четворица у тијенџерским годинама, а ја сам још увек имао оба јајета, тако да сам био препун снаге и тестестерона. Знали смо веома добро да слажемо цигле на малтер, ал нас је бунио крај, тј шта да урадимо са врхом зида, колико да наспемо чега и како да га обликујемо.

Пошто смо били сами без родитељског надзора, једина особа коју смо могли да питамо како да назидамо и уобличимо врх ограде је био мој деда који је већ надгледао са сигурне удаљености на клупи, испод липе. Догегао се до капије и рекао шта треба да радимо, ал обавезно на крају да разбијемо флаше од пива које смо циркали и да наспемо у малтер срчу. Ал баш добро да наспемо, да вири оштро стакло и сигурно ће нам требати десетак флаша. Чак нам је одвојио једну картонску кутију у коју можемо да разбијамо, без да срча лети по дворишту. Све је он нама објаснио, само на крају није рекао што. Претпоставио сам, а претпостављате и ви шта ће бити одговор, а он је наравно био "ПА ДА ЦИГАНИ НЕ ПРЕСКОЧЕ ОГРАДУ И КРАДУ ПО АВЛИЈИ".

Истини за душу, ми старији се сећамо веома добро цигана који су улазили у двориште и куцали на врата да просе, неретко и покушавали да уђу у кућу, ако виде да је дете само, ал то се није десило у том моменту већ 10+ година. Деда се мало и наљутио што нећемо да правимо његову верзију бодљикаве жице, нешто прогунђао о омладини и сигурности породице, ал на крају је пристао да ћути под митом једног Јелена. Кренуо је да претура по гајби полу млаког пива са очигледно неким циљем на уму. Погледао је око себе по дворишту, гледао опет у гајбу, извлачио попијене флаше и напокон гласно и јасно опсовао још једном омладину.

-Деда, шта је сада?
-Ништа не знате... Све браон флаше... Ниједна зелена.
-Зелена флаша? Па нема њих пуно, увек једна или ниједна у гајби. Ал нисмо узели целу, него смо узимали из фрижидера, па нисам ни обраћао пажњу.
-Наравно да ти ниси обраћао пажњу, кад не знаш. Не знаш да је Јелен пиво у зеленој флаши три пута квалитетније од овог у браон.
-А добро чекај, како може да буде квалитетније, исти курац, Јелен ко Јелен?
-Зелена флаша ти је тест флаша! То они обележе да баш та иде на проверу у Завод за заштиту здравља, па она буде сигурно по прописима и наравно да прође цела тура само због ње. Зелени Јелен је најбољи Јелен. Ајде, сад иди до ћошка и нађи деди један такав, не бисте курца знали да назидате да вам нисам помогао.

На крају није ни било тачно да нам је помогао да назидамо врх ограде, јер нам је требао шаблон и даске да подупремо да би била заобљена на врху. Ал то није ни битно, урађено је дан касније уз помоћ комшије.

Оно што је битно је - која је права истина иза ретке зелене Јелен флаше, како је настала и нестала, да ли је стварно тест флаша и остале урбане легенде?

Колико ли се деси у детињству малих и у том тренутку небитних ситуацију у животу да ти га даље дефинишу? Има неки педер терапеут на ког жене дркају који тврди да сваки део твоје личности је изазван неком "траумом" из раног одрастања. Ја ко и сваки нормалан и поштен човек који се шиша кратко и слуша реп и народњаке апсолутно не верујем тој НВО-НАТО пошасти званој терапија. Да да, апсолутно постоје људи којима је потребна, да не улазимо сад у ту дискусију, ко мисли да му је потребна нек иде и нек се тера у курац, ал да су сви јако посебни и депресивни и морају да разлажу на чиниоце како се тата продрао на њих кад су сломили вазу, стварно не могу да слушам.

Скоро сам причао са другаром колика је била танка граница да будеш злостављан и обележен као јадник и да будеш са друге стране малтретирања.

Каже он мени, био је тако неких 11 12 година кад је добио први мобилни и мајмун из краја му га на игралишту декне и то не украде, него узме из руке и као сад је то моје. Док је он био утучен, остала деца су намирисала крв и само му погоршала ситуацију и кренула да га дркају. Имао је ту срећу да локални криминалац му је комшија и њему се пожалио усран од плакања док је ишао кући и овај је отишао лопову у двориште, дркно шамар и вратио телефон. Од тада је у крају било познато да има јаку протекцију и то је дефинисало менталитет према њему остатка дечјег игралишта.

Што се мене тиче, сећам се тих првих озбиљнијих малтретирања што су се дешавала предамном, кад узму тако неког несретника и крену да играју зуце са њим, па га напуцавају ногом у главу и лажу ко је ударио, а ти мораш да се смејеш и да ти је као све то урнебесно, јер ако случајно имаш саосећања према њему веома лако си следећа мета, јер си очигледно нека тамо мала плачљива пичкица.

Не знам шта је тачно Божи Бесу дефинисало да буде грозоморна мета малтретирања, ал знам да му је све то на крају изазвало да постане озбиљан пајдоман. Подсетио ме тај другар на њега, јер је скоро радио нешто за град, спремали су неки фестивал и затвор је послао ове из отвореног да помажу и међу њима је био несретни Божа. А мене браћо, само пукну флешеви Боже који скичи док му нас десет малих хијена скида одећу и везује неки дебели бродски канап око руку и ногу и буквално га разапиње на дрво. Сећам се како је ноћ бацала страшну месечину, пун гас, пун месец, ми на плажици у граду, ко подне да је било ми у сећању, светлост месеца о песак и реку и Божа који се мало смеје, мало вришти, није баш сигуран да ћемо стварно да га разапнемо, ал како су му скинуте гаће и први чвор око руке направљен, видео је да је ђаво однео шалу. Неко се попео на дрво, велики храст који је и дан данас на плажици и попео се пун курац високо и једну руку на једну грану, другу на другу страну дрвета.

Ту је кренуо баш да вришти, јер знао је ако буде везан ту го, да ћемо га оставити преко ноћи, јер је све то било инспирисано ранијим догађајем то исто лето где је везан био на гробљу за надгробни споменик преко ноћи. Кажу да се тек око три-четири ујутру неко из насеља поред усудио да оде на гробље и извиди какви су то нељудски врисци избијали из њега.

И тако буде он везан за те гране на веома уском канапу, довољно да не може да побегне иза дрвета да се сакрије, а довољно раширено да не може да се попне уз један од њих да развеже. Го, нормално. Докле је то трајало? Зар је битно?

Ако некада имам дилеме што сам имао рак два пута, сетим се оваквих догађаја и јасно ми је да је све надокнада за брда ствари. А ако ово није довољно, чекајте да чујете следећу. Учите вашу децу да не буду говна.

Треба ми соларна бакља. Треба ми соларна бакља да угаси сву комуникацију на планети барем две недеље. Да спржи све микрочипове, па и на микроталасној.

Да устанем и одем да попијем кафу и на уласку у локал са оне полице ухватим три различите дневне штампе и баш сваку кренем са задње стране, од спортског дела.

Да уђем у двориште код ортака и дерем се ГАААЗДЕЕ зато што не ради телефон.

Да поверујем у трач да су у Патагонији нашли костуре џинова и нема шансе да проверим да ли је тачно, а искрено, лично, волео бих да су џинови постојали, па је то за мене истина, а ти докажи супротно.

Информације које упијам на дневном нивоу су абнормалне и хватам себе да ако оћу да читам морам телефон да оставим у другој соби. У супротном, после сваког поглавља ћу да "частим" себе бленући у екран пар минута. А ништа се није десило током тог поглавља. Јебо ми пас матер.

Чак и смрдљиви интернет ми не ваља. Не пружа ми ону оригиналност коју је некада имао, сва храброст коју су људи имали да направе нешто ново је нестала због ироније и сарказма. Неко нас је све убедио да је проблем у нама, а не у свету око нас. Глупи терапеути и она помама коју су имали. Фала курцу сад је и то спласнуло. Поправљај себе да можеш да преживиш у лошем свету.

Нисам у стању да напишем три реда текста без прекидања, ко да сам на писменом за који нисам прочитао лектиру.

Недостаје ми време када је било једноставније, није то жал за младости, факсу, него оптерећен сам свиме. Јебем ли га, ваљда иде са годинама, обавезе, проблеми, нервоза. А цео живот сам нервозан. Имам бре семафоре у граду које сматрам непријатељима.

Често запитам себе када сам био последњи пут срећан. Ал она граница која прелази срећу и прераста у еуфорију. Или био спокојан, неоптерећен. Сад иде хот тејк, задњи пут кад сам био слободан и фокусиран је био кад сам други пут имао рак. Чудан је то осећај, кад ти је једини посао у животу да преживиш. А заправо се не питаш пуно.

Дуго желим да запишем то, а јебига зајебано је, јер је веома тешко да не буде патетично, ево сад док читам ово тешко је брате за читање, тко ће слушат туђу муку јелте (Ибро није хтио пара, Ибро ће вазда бит фукара). Ал ајде, нит сам ја нормалан, а и веома нисам то нормално проживљавао, па контам да ако се пређе преко кринџа, може да буде и занимљиво и смешно за читање. Ко манге кад се појаве сисе, главни лик се постиди и окрене главу или му испадну очи и јежиш се од непријатности и ако успеш да пређеш преко тога, заправо може да буде веома занимљиво.

Јер не може да буде толико лоше ако прича садржи бежање из болнице, уношење буксни у њу, Мортал комбат на онкологији у Каменици и везивање рана од операције изолир траком.

Неке приче су толико добре, да могу да дозволе себи да имају апсолутно срање од завршетка, неки крај који отвара млака филозофска питања и пушта причу да живи заувек у тој недоумици. Као нпр крај у Сопрановима. Ал нажалост срање крајеви су постали део свакодневнице и у жељи да буду оригинални, све смо их до сад чули.

Зато, увек можемо да причамо како су генерације деведесетих имале нормалан поглед на то да је дркање на голу жену од наставка за ласер или хемијску што кад се окрене скине јој се одећа - скроз нормално. Не кажем, куповао сам и ја на екскурзијама. Па кад се на ласеру оцрта брадавица као нека тачкица на зиду, а циган из разреда креће одма да се ћапа за курац. Али нећемо причати о томе.

Играли смо петком током факса тај неки фудбал годинама на Колосу, био много квалитетан, доста јаки пањеви играли, један од оних којима се радујеш целе недеље. На једном од њих сам од свог саиграча коњине са ногом ширине бетонске цеви добио лопту у јаја. Тад су још увек била множина хехе. Да, сви смо добили лопту у јаја, ал одма сам знао да је ово другачије. Није постојао тај чучањ или скакање на пете које је могло да истресе тај бол. Једва сам кући дошао.

Прође то дан касније и одем ја кући за лето. Будем ту пар недеља и шта сам могао радити у тим годинама? Блејао цео дан, дувао, јебавао девојку, варао девојку, игро стони тенис на плажи, купао се у Сави, узмем петицу за три сома, продам шест пакета за шест сома итд. Класик.

Један дан на столићима за стони тенис осетим како ме јаје боли на свако померање ноге. Као да је невероватно осетљиво, знате оно кад вам риба сиса јаја поприлично ентузијастично и дуго, па постане непријатно. Е па дупло то. Баш свако трљање о ногу ме тера да се не крећем. А дошао бициклом на плажу, муке танталове. Реко неће да ваља. Ма знао сам одма шта је. Ћале имао рак тестиса десет година раније.

Долазим кући говорим му шта како, каже јебига то не боли, нема ти шта ту да осетиш, иди опипај јел имаш квржицу, тако је он сконтао. Ал у принципу каже, вероватно си прехладио јаја. Реко шта лупеташ каква прехлада јаја, то си сад измислио, то не постоји. Постоји, постоји, посебно теби који идеш у шорцу и напољу си на бициклу од јутра до јутра. Реко ајде идем да опипам.

Наравно следећа сцена је код уролога смо, пипка ми јаја, као ајде да снимимо, ал нема шта, можемо одма да закажемо операцију. Јооој муке, ја тек прва година факса, навадио се на курве, само би скакао. Сад не могу да их видим очима. Небитно.

Завршимо ми ту снимање, џа-бу, одем назад и као ајде дођи сутра и иде операција. А у курац, нисам очекивао тако брзо, ал шта је ту је. Дођем ја сутрадан и нека врх сестра ту са урологом и треба да се избрије цео микан и јаја онако профи за захват. Каже оћеш да идеш кући или да ти она одради. Видим ја да је он то мени наместио сапуњање, само што ми није намигнуо матори џукац, наравно да ће сестра то да одради. Узме она пену, размаже свуда и крене са оним медицинским жилетом ко манијак лево десно. Јебем ти сунце, скочим ја као опечен бре, боли сељанчуро, каква пена, ништа не ради, ко на суво да ме брије. Добро биће пажљивија. Курац пажљивија брате не могу да се контролишем само скачем, опирем се, гледам само кад ће да почне крв да шикља из курца, па да се онесвестим тамо.

Наљутила се мало, као па нико се није тако цимао и жалио, ко да сам мало дете. Бежи бре, па нисам пичка да скакућем ни око чега, боли бре. Сад већ и доктор пизди и као ајде, пожури. Ма пуши курац узмем ја тај бријач и сам најнормалније се обријем. Реко видиш да није проблем у мени. Јадан тај који ју је оженио.

Ништа, одма тамо на урологију дођем у собу, приђем поздравим се са осталим пацијентима, ја једини испод 30 година у соби са још њих четворицом. Пишају у кесе, неки проблеми које сам потиснуо скроз, не знам ни шта их је морило. Сад кад се сетим, сигурно ствари горе него мене.

Наравно прошверцујем ја у кутији кафетина две буксне, ал никако да се измигољим соло из собе, него увек неки деда оће да иде да пуши тамо ван болнице. О јебем ти, а ја чак нисам ни пушио пљуге.

А сутра операција.

Тих година у мом граду је било веома популарно да се користи сленг мићага, као брате, друже, мићо, мићага, деси мићага. Иако већина људи није знало одакле потиче, тј да ли је само искривљено мићо или нешто друго, заправо Мићага је била конобарица у једном малом пензионерском локалу где је ракија верујем и дан данас 30 динара. Сам надимак не би био смешан, да Мићага није имала једно стаклено око, краћу ногу и перику или перике које је мењала на недељном нивоу. Један дан дође као Лидија Вукићевић, други дан као Ејми Вајнхаус. Увек обучена из осамдесетих, мрежасте чарапе и кратка сукња, често је била заправо и разлог што су маторци долазили у кафану, јер је дозвољавала ласцивне коментаре, а да ли је било нешто више од тога, заиста не могу да тврдим. Према нама увек насмејана, тепала, на граници флерта.

Ово пишем, јер прва ствар коју сам угледао кроз болнички прозор након што сам се пробудио без једног јајета је била Мићага која гања бицикл поред болнице. Оно што нисам знао је да кад ти ваде јаје га извуку малтене кроз бутину, тј ту код кука и бутине, мало ка изнутра. Ето сад знате и ви то. Друга ствар коју нисам знао је да нипошто не треба да покушам да устанем на ноге, сад има смисла, ал курац га ти тада знај. Анестезија и то, само су ми клецнула колена и сва срећа ухватио сам се за кревет довољно да не проспем ону инфузију и ишчупам игле из себе свуда по соби. Не, нема катетера... Сва срећа, само ми је тај курац још фалио.

Утом долази она сестра што је покушала да ме обрије, као пробудио си се, како си, јел све океј, ја реко да да, шлогиран сам и даље, ал све океј. Окрене се риба и буквално промени свој лични опис кад је узела да прича са овим маторима, сад јебем ли га шта је био проблем, ал издрка се нешто на њих, отворила прозор, као смрди ово оно. Наравно легендо да смрди, маса пиша у кесе цело вече, имају заједно хиљаду година њих четворица, сањају о оброку ножем и виљушком.

Јавим се ја ћалету да сам жив, пошаљем поруку, он ме назове каже мора да иде за Швајцарску, кева упала у депресију. Кева је пар година раније одлучила да заврши психијатрију и научи немачки, па да пали за Швицу што се и остварило те године. Ал јебига, други дијалекат, ту је већ пар месеци, не сналази се добро, размишља да се врати. Ћале се усро да ћемо да останемо без главних прихода пошто је већ тих година кренуо јаче да коцка и слабије да зарађује и као јебига морам да палим код ње да је умирим. Реко супер, мого си ми то рећи и сутра.

Наравно, телефон чим се мало дигло сунце крене да звони, другари и другарице, једни зову кажу испадај ту смо испред. Сад ја наравно да не испаднем пичка као не могу да ходам, узмем неке штаке и правац напоље. У болници нигде живе душе, нико ме не јебе 5% што скакућем ка излазу са све сталком за инфузију. Изађем напоље - оћемо на буксну, реко оћемо наравно и искакућем ја до паркинга и назад.

Успут први пут осетим како ми је тесно на левој нози, тј да не могу баш скроз да је испружим, неочекивано јако, да, знам. И да можда није најбоља идеја да одма ходам пар сати након операције. То ме наравно није спречило, обавим шта сам имао и назад.

Дођем тамо у одељење и сконта ме та сестра и као смеје се барабо где си ти био, ја реко напушиће ме, ал ништа, баца неке форице. Помислим ај боље да блејим са њом него тамо у соби, ал грдно сам се зајебао. Крене да смара ко гостује у дискотеци овај викенд, где је тачно гајба Секе Алексић, видим да овај разговор нема перспективу и повучем се у собу, мало да одморим као.

Имао ја ту неки матори лаптоп, кренем да гледам неки филм, као ај наместим да виде ови из кревета што су на мојој страни, ал нема леба, превише удаљени кревети и јебај га. Сморили се маторци, сад њима није право што ја имам то и они не могу да гледају, а ја могу. Мислим не знам шта да радим сада, да га бацим у ђубре, реко ајде ево кад завршим проследићу га нек иде ко Карлеуша међу фудбалерима, у круг, па нек свако дође на ред.

Дам ја деди поред мене, покажем му шта има од филмова, оће Седам самураја. Реко немам јебига титлове, а тад била мисаона именица за дељење интернета или ове данашње погодности, да имаш вајфај у болници или слично. Оће, запео, каже лепе му слике, разумеће он све то. Ево ти иди у курац, гледај Седам самураја, наравно заспао легенда после 15 минута.

Што ништа не би од овога било битно да матори чим се пробудио ми шапнуо, мали морам нешто да те питам. Реко реци. Да немаш ти можда... ма знаш? Знам, ал оћу да ти кажеш хахаха. Каже ЏОКАВАЦ. Има бре 70 година каже џокавац. Имам, ајде чим мало падне мрак, да остане само дежурно особље, идемо ми напоље.

Изађемо ми тамо где се пуши ван болнице, буквално је излаз, стојимо на вратима, ал нигде никога, оћемо овде оћемо. Кренемо у разговор - матори из Мартинаца, 39о годиште. После три цима крене да прича како кад је био мали Немци су долазили код њих у двориште и он их се сећа. Били фини, његова баба једном од њих иштрикала и џемпер да има кад буду ишли у Русију. Каже обећао је да ће јој писати, није никад, вероватно погинуо. Јебо бабу ко кућа, ал небитно. Једном каже чистили пољски вц и доле било чисто и он се сакрио тамо, чекао да дође неки Немац да сере и он узео метлу од корова и од доле га убоде у голо дупе. Немац узео да скакуће, усро се ко грлица и види да је мало дете и каже био бесан, тужакао га, ал ништа није било.

Вратили смо се тамо у собу и он онако сав срећан узе на оном шпорету канцеларијском од сестре да прави гриз, меша кашиком и звижди. Бојао сам се да ће се усрати у гаће и онесвестити у неком тренутку, ал јуначки је све издржао са све катетером у курцу и инфузијом у вени. Легенда.

Најбоље сад узмите да се спрдате с тим што је неко потенцијално добио потрес мозга јер идиоти скрнаве скупштину.

Јел сме да се прича о јадности овог новонасталог таласа где су Срби највеће жртве на свету, графитима у сред центра града на енглеском о геноциду на Балкану над Србима, као да смо сачувајбоже Бошњаци или Шиптари, онда нисмо геноцидан народ, јел сме да се каже да су те графите започеле неке (((анти-снс))) групације, јел сме то да се помене или си одма усташа?

Све је почело оним одвратним филмом Дара из Јасеновца, онда су увели дан заставе, онда Нисмо геноцидан народ, па онда плакати ONLY GENOCIDE IN THE BALKANS WAS AGAINST THE SERBS, па онда исти графит тај у Кнез Михајловој, буквално ако се од бедности може умрети, умреће цео овај народ, јел можемо да се вратимо на фабричка подешавања Мој је тата злочинац из рата, ово се не може издржати, видите да нам деца бициклирају и трче до НАТО и ЕУ база да пуше курац, дијаспора плаче док пролазе, молим вас нек ми неко објасни како се за тако мали период све окренуло, чекам само да на протесту неко донесе ХЕЉП НАТО ХЕЉП

Не знам ништа о овом Чарлију Кирку, ал сам видео доста јаких дегенерика из Србије да се опрашта од њега и онда сам видео брда његових пушикарских твитова о Израелу и тек сад ми ништа није јасно

Постоје тако неки људи који нису главна улога ни у свом животу. Постоје да буду статисти некога занимљивијег и попуњавају простор разних догађаја. Неки од њих умру веома млади и постану само један мање на баскету у насељу лети после осам сати. На крају испадне да ни не фале за 3 на 3, јер увек улети неко други.

Млад човек, туга преголема, падне од срца на послу, али постао је само један мање на Котлићијади у Лаћарку екипе коју си упознао пре шест година. И та екипа, и они сви су НПЦијеви, постављени на овај свет од стране глобалисте да ти буду репер за нешто што не смеш себи да дозволиш постати. Не зато што су лоши, него зато што су једноставни. Њима је мало довољно, мали круг у води на плажи где могу да играју одбојке или да повремено дигну руку колима која им трубе да их поздраве док седе у насељу. Екипа која је први пут отишла на море без родитеља са 23 године у Будву.

Заузимачи простора на клупи поред чесме чији се разговори своде на подсећање фудбалера који су се повукли пре десет-петнаест година. Мало мало, па чујеш ,,А Шевченко кад је у Истанбулу шутно посред гола пенал?” - Дааааа, дааааа, страшно. То вече у Истанбулу!

Маса недовољно занимљива да се потрудиш да пијан станеш поред њих у изласку и прозбориш више од пет реченица, евентуално ако желиш да чујеш неки трач из насеља. Музика у њиховим животима никада није била више од нечега што се ту појави да разбије тишину, зато никада нису ни добацили даље од Радија С, па им је омиљена песма коју пуштају свако вече на телефону РЕМ лузинг мај рилиџн. Деловала је светски, филозофски и не би морали превише да објашњавају зашто су баш њу одабрали. Па та песма је одлична, зар се не слажемо?

Суботом ћеш их срести кад заглавиш случајно на акустичној свирци, на коју си отишао јер су тамо неке рибе и сад мораш да слушаш лика са гитаром како милионити пут свира Дина Дворника и сви около се праве да се лудило проводе. И мени је драго што се проводе, нек се проводе. Па и ја бих волео да могу да чујем пети пут данас, тридесету годину заредом - Ти си ми у мислима и да ми је топ. Ал не иде. Ал бих волео.

Френологија за те људе није псеудонаука. Знао сам једног Радета из насеља који је имао главу као дирижабл и на њој улубљење, па увек су га зајебавали да кад се родио да је доктор чукао у главу да види каква је лубеница. Испевали су му и песму на мелодију Бијелог дугмета - Ружица си била “Раде има главу као дирижабл, ко да лети преко мог града”. Касније је током живота та глава била идеална старијима да му лупају мацоле, јер је то улубљење било савршено да средњи прст ухвати још већи залет. Никад нећу заборавити кад му је неки гитариста са огромним прстима звекнуо чвргу и да му је кренула одма крв на нос. Сад ради у Комуналијама и и даље седи на клупи на чесми.

Други је имао главу као Ејлијен са продужетком на потиљку, па су га звали Сомалија, јер је подсећао на она афричка племена што бебама стављају главе у калуп да добију неки облик. Једно давно јутро док сам ишао у школу сам му видео ћалета како излази из свог стојадина кеца и дивљачки одлази ка колима која су упалила сва четири испред продавнице и сече им скалпелом гуме. Све четири. Уз гласно јебање маме и нешто нешто, свако јутро исто, па докле?

Сретнем га пре неко вече у кафани, једној од оних што су затварали врата у један и навлачили завесе на прозоре, а остављали људе унутра. Као - не ради, ал за оне који знају, ради. Пошто није био ни викенд, него среда, унутра је била екипа која је после рада на пијаци ту остала и... остала. Циганке без цигана, алкохоличари, бабе и деде избачени из клуба пензионера, јер се затворио.

Нисам се превише трудио да гледам около, свако је гледао своја посла и своју муку која га је натерала да буде ту у то време, тако да сам пажњу посветио својим саговорницима где смо причали о импотентности опозиције и тамбури која умире, како сад у Новом Саду на тамбурашима ћеш чешће чути Романију, него Завејан је пут за салаш мој. Нису музичари криви, народ то тражи. Ал ја кад чујем на бас приму Није мене душо убило, један мали Сремац у мени умре.

Кад ето негде око три, прилази мени човек у Спајдер јакни, реликвији прошлости. Нисам је видео десет+ година, од средње школе. Сомалија јбт.

Деси бре човече?

Откад га нисам видео, десно око му се спустило, ал фризуру је имао исту, која му није помагала да сакрије облик главе, сурови кец. Кез ко у Џокера или мачак Церекало из Алисе, уста која иду до ушију и избачена вилица.

За шездесет секунди је стигао да се пожали на живот пет пута, улазило ми је на једно, а излазило на другу, јер нисам био изненађен и није ме превише занимало чиме се бави, а притом сам осећао срамоту што делим простор са њим, убеђујући себе док он изговара речи да не треба да слушам шта ова будала прича, да не помисли случајно да овај простор у ком се налазимо нас чини једнакима. Сомалија никада није имао шансе да успе, помислио сам, ал да ли је био лошији од других који су успели - не бих рекао. Кроз главу ме пукао флеш кад смо га дигли на неку импровизовану љуљашку на храсту од 10 метара и везали за стабло и оставили тако да виси, док неки човек није прошао да га спусти.

Упита и он мене како сам, реко добро, ево, гурам. Откуд ти овде? - упита он пошто се нисмо налазили у родном граду, одговорих да живим овде већ шест година, дошао на факс и остао после. Јел радиш - радим. Ај све најбоље рекох му и оде он за свој сто где су седели нека баба и човек наслоњен на оба лакта на столу.

Како је сео за свој сто, рекох другарима - много занимљива прича за овог лика. Објасним им порекло надимка и испричам им нешто.

Кад смо били клинци, тако негде 12-13-14 јебем ли га, Сомалија је имао своју тачку у насељу коју је изводио - могао је себи да попуши курац. Не знам јел то било зато што је имао курчину или био гипак, вероватно оба, али то је наплаћивао 200 динара. Ту приредбу смо себи приуштили пар пута, јер заиста кад видиш то два пута, стварно нема потребе да гледаш опет. Никад нећу заборавити сцене на столићима за стони тенис где пребацује ноге себи иза главе, меће га у уста, ми сви падамо у транс од смеха, он га набада пар пута у уста, почиње и он да се смеје, распетљава се и седа и ја дижем главу од смеха и видим његову блентаву фацу, мусаву од сопственог курца како се смеје. Нисам био сигуран да ли је сматрао себе за легенду што је то могао да уради или је само био дебилко.

И онда се окренух, погледам у леђа те Спајдер јакне, старије 20 и нешто година од тог момента и схватих зашто није имао шансу. А ја што сам ту, лажем себе да је случајно. Не дешава се често. Па ово је први пут... Ове године.