Један подсјетник да је ово неиронично снимљено и објављено прије скоро годину дана.

Да се не љубимо!

Наши амерички пријатељи нам, по свему судећи, уводе званичне санкције по питању НИС-а, које су последица захватања антируских санкција.

Не зна се шта је гнусније. Да ли то што наш председник покушава по други пут да буде пријатељ републиканцима и Трампу након што се други пут кладио на демократе, или наши Трамп-Срби који чекају Доналда Србина да завијори српску заставу на месту Бондстила, након што исели америчку војску и расформира базу разуме се. Све за Србе, па и Кирк је био Србин. Пљују Патријарха, пљују Цркву, пљују Војску, државу, народ који не мисли као они, а они ни не мисле - а чекају Трампа да васкрсне српство. Сад ће, само што није, још мало само да докусури дубоку државу која га је и лансирала у реизбор. То је исто као када су луди Срби деведесетих чекали да нам стигне амерички „поштен посредник“, па добили Ричарда Холбрука са својим дипломатским шамарима.

Срби моји, Трамп нам није пријатељ, нити било који републиканац ни демократа, нити било који човек из америчког политичког миљеа. Као што није био ни Вудро Вилсон, упркос лепом плакату са српском заставом на Петој авенији 1918. године. Пријатељ српски Трамп је увалио, а наш председник унизио Србију потписивањем вашингтонског споразума о којем се мало прича, а који је у геополитичком смислу 10х гори од бриселксог споразума, који нас је на више нивоа одвојио од праве стране историје и укрцао на ЕУ/НАТО брод који тоне у амбис и рат.

Срби моји, не чека нас предах након Трамповог реизбора, а камоли не нека шанса за мир у свету и нестајање антагонизма између великих сила. Веровати у ту илузију једнака је нади да је Клинтон ’99. само желео да тестира наше радаре. Трамп је милитаристичкија верзија Бајдена, само умотана у други идеолошки образац. Онај ционо-хришћански. Једина разлика је та што је доласком Трампа ЕУ добила већу аутономију и одрешене руке да овде ради шта год је потребно да се осигура послушност и консензус по питању влажних војних снова покоравања Русије.

Пријатељске нам санкције ударио брат Трамп, коначно мало да уграби времена за Балкан. Негде између успешног окончавања рата у Украјини, успостављања мира на Блиском истоку и спуштањем тензија на кинеским границама, зар не? Да се разумемо, нису ове санкције антисрпске, али су антируске и доказ да Трамп скида маску лажне мирољубивости и креће у отворени конфротациони тон према Москви, а самим тим и према нама. Није било тешко Трампу да направи изузетак и овог пута за Србију, учинио би он то пријатељу свом, као што прави изузетке његовом другу Бибију.

Али и поред колонизованог и американизованог ума у Срба и њиховом јадном самоубеђивању да је Трамп суверениста и антисистемски политичар, и поред архетипске априори мржње Вашингтона према Београду, треба признати једну доследност званичног Београда. Кад год мисле да имају пријатеља у Вашингтону, историја се увек потруди да докаже супротно.

Једном је руководство Србије донело два милиона у кампању Хилари Клинтон, други пут је слало Јовану Јеремић Камали Харис – и онда се чудимо што нас ни једни ни други не доживљавају озбиљно. Боље је, дакле, имати познатог непријатеља, него лажног пријатеља који вас осмехом уведе у нови споразум, санкцију или понижење.

Одлучите се више шта вам смета!
https://news.1rj.ru/str/evroaz/62873

Ми смо, да простите, оболели народ – али не од баналних болести, већ од једне посебне патологије самообмане: уверили смо себе да смо „антизападно оријентисани“. Док смо једни другима у очи понављали мантре о потреби која налаже да се не сме носити мајицу са америчком заставом или било која западна симболика, нужности да се држи три прста спојена а не одвојена, постојао је бар неки култ антиамериканизма. Тај култ је, колико год био карикатура, ипак представљао нешто налик на грамшијевску „контра-хегемонију“ – слабашну, али довољну да унесрећени народ има утисак да постоји отпор.

Сада, у новом добу, све то полако нестаје. Већ видимо како ће ускоро бити сасвим нормално да се „патриоте“ огрћу америчким и другим заставама, све у духу „суверенистичког таласа“ који је, узгред, пажљиво пакован и дистрибуиран из самих Сједињених Држава и Пентагона. Логика је једноставна и савршено хантингтонска: ако не желите да будете либерални глобалисти са геј/еко/људскоправним пакетима, ево вам алтернативе – породична, суверена, циони-хришћанска цивилизацијска парадигма. Исти продуценти, друга маска. То је у ствари Шмитова стара игра пријатеља и непријатеља: Вашингтонски Вавилон вам великодушно даје непријатеље (Сорош, либерали, „глобалисти“) и пријатеље (тзв. суверене вође, ционо-хришћански традиционалисти), док сам остаје вечни арбитар, са својих преко 700 база распоређених као шаховске фигуре на глобалној табли.

У тој фарси, ми смо, скоро неприметно, исмејали и обезвредили смрт Зорана Вујовића, али и жртву стотина хиљада оних који су бранили земљу од западних освајача. Историја је претворена у кабаре: жртве у статистику, отпор у паролу, трагедија у телевизијски шоу.

А ми? Ми аплаудирамо. Јер кловн на сцени, било да маше три прста или америчку заставу, увек је „наш“. Као што би Грамши рекао: хегемонија је најуспешнија онда када поданици више и не примећују да учествују у њој.

(Слика у коментару)