You can't make this shit up!

У току градње Лидла у Параћину ископали остатке из античког доба.

Краљево Викиликс

Па браћо драга, уозбиљите се.
Ово је циркус Пицулино

Вишеград, већи од Шангаја

Трамп рече и остаде жив, да су САД и Италија биле савезници још од времена старог Рима.

Преводилац кратко преспојила.

БравосУседи!

🧿 Have a great start to the week everyone. 😂

@WorkingBrother 😎

* stares in superiority carstva nebeskog *

(Преузето са Филмских Громада (ФБ)

Правна држава ЈТЖМ!

Српска судбина и судбина Косова, као и она Јерусалима и Палестине, у дубљем геополитичком смислу представљају исти феномен — топографију порицања. Генералштаб је ту као најпластичнији пример: овде је Запад рушио у име хуманости, убијао у име демократије, и сатирао у име прогреса, да би након „мирне трансформације“ извршио тиху анексију под плаштом међународне управе. Сада, у постфазном циклусу окупације, долази реконструкција као метафизички ритуал – исти онај који ће се, у нешто песковитијем контексту, одиграти у Гази. Тамо ће, након рушења, убијања и институционализованог апартхејда, уз благослов марионетске „палестинске управе“, уследити прво тихо анектирање Западне обале као увод у протеривање становништва, а на крају – у оквиру Трамповог визионарског Business-for-Peace концепта – нићи ће хотели у име мира, са тендерима отвореним искључиво за западне корпорације.

Ово што се дешава око Генералштаба представља једну од финалних импликација пароле „Београд је опет свет“. Уколико је циљ „бити свет“, онда је логично да Генералштаб припада Трампу, као што је логично да рушевине претходне државности постану темељи будућих инвестиција. То је етапа на путу европских интеграција и културолошког самообнављања, или, да парафразирамо Хегела, „дух који се враћа самом себи у облику луксузног апартмана“. Парадоксално, али симболички доследно: национална понижења се сада мере у квадратима и квадратним метрима.

Ако, дакле, желимо либералну демократију, људска права и институције налик Бриселу – добијамо СНС, јер је то њена емпиријска манифестација. Ако желимо да будемо „свет“, морамо прихватити да је и колонијалност једна од његових улазница. Нема љутиш. У коначном билансу, постмодерна сувереност није више ствар територије, већ доброг односа са инвеститором. И тако, након што је све срушено, купљено и препаковано, остаје само једно питање: ко ће, у следећој фази цивилизацијског напретка, добити тендер за изградњу слободе?

Врло је важно да ову тему не спустимо на ниво дневне политике и већ познатих леволибералних грађанистичких жалопојки о корупцији, клијентелизму и недостатку транспарентности“. Овде није реч о транспарентности, већ о трансценденцији. Ово није, примарно, питање административне одговорности колонијалних гувернера, већ архетипске судбине. Ово је питање континуитета српске анти-империјалне традиције — од Косовског завета до последњег косовског боја 1999. године — и њеног епског судара са метафизиком западног управљања. У тој борби, Београд је само сцена, а наши локални извођачи радова тек статисти у драми коју су режирали стари мајстори колонијалне режије, овога пута у продукцији једног техноколонијалног холдинга под називом „Евро-атлантске вредности Д.О.О.“.

Наравно, не смемо заборавити ни наше несебичне Трамп-Србе, који су у дипломатском заносу успели да обезбеде још једну епохалну победу — овог пута над здравим разумом. Заиста, мало је примера у историји где се национални понос тако ефектно спојио са геополитичком аутосугестијом. После овога, тешко је замислити било какав ризик у Републици Српској: све док се верује Америма „на реч“, а реч долази од Трампа — симболичког Месије свих наших пројекција — нема бојазни за судбину народа, зар не? Једва чекамо следећи корак — можда неку приватизацију Косова у стилу “America First, Serbia included”. До тада, остаје нам да са академском дистанцом и иронијском стрпљивошћу посматрамо како се метафизика васколике слободе претвара у јавну набавку геополитичке потчињености.

Могли бисмо, у духу европских интеграција и међукултурног дијалога, да понудимо Немцима Народну библиотеку као идеално место за концептуалну пивницу – са књигама уместо подметача и живом историјом уместо живе музике. Турцима би, ради историјског помирења и гастрономске синергије, могла припасти Ћеле кула – као први етички кебаб-ресторан у Европи, са нагласком на органску патњу и аутентичну културну текстуру.

(Наставак у коментарима)