You can't make this shit up!

У току градње Лидла у Параћину ископали остатке из античког доба.

Краљево Викиликс

Па браћо драга, уозбиљите се.
Ово је циркус Пицулино

Вишеград, већи од Шангаја

Трамп рече и остаде жив, да су САД и Италија биле савезници још од времена старог Рима.

Преводилац кратко преспојила.

БравосУседи!

🧿 Have a great start to the week everyone. 😂

@WorkingBrother 😎

* stares in superiority carstva nebeskog *

(Преузето са Филмских Громада (ФБ)

Правна држава ЈТЖМ!

Српска судбина и судбина Косова, као и она Јерусалима и Палестине, у дубљем геополитичком смислу представљају исти феномен — топографију порицања. Генералштаб је ту као најпластичнији пример: овде је Запад рушио у име хуманости, убијао у име демократије, и сатирао у име прогреса, да би након „мирне трансформације“ извршио тиху анексију под плаштом међународне управе. Сада, у постфазном циклусу окупације, долази реконструкција као метафизички ритуал – исти онај који ће се, у нешто песковитијем контексту, одиграти у Гази. Тамо ће, након рушења, убијања и институционализованог апартхејда, уз благослов марионетске „палестинске управе“, уследити прво тихо анектирање Западне обале као увод у протеривање становништва, а на крају – у оквиру Трамповог визионарског Business-for-Peace концепта – нићи ће хотели у име мира, са тендерима отвореним искључиво за западне корпорације.

Ово што се дешава око Генералштаба представља једну од финалних импликација пароле „Београд је опет свет“. Уколико је циљ „бити свет“, онда је логично да Генералштаб припада Трампу, као што је логично да рушевине претходне државности постану темељи будућих инвестиција. То је етапа на путу европских интеграција и културолошког самообнављања, или, да парафразирамо Хегела, „дух који се враћа самом себи у облику луксузног апартмана“. Парадоксално, али симболички доследно: национална понижења се сада мере у квадратима и квадратним метрима.

Ако, дакле, желимо либералну демократију, људска права и институције налик Бриселу – добијамо СНС, јер је то њена емпиријска манифестација. Ако желимо да будемо „свет“, морамо прихватити да је и колонијалност једна од његових улазница. Нема љутиш. У коначном билансу, постмодерна сувереност није више ствар територије, већ доброг односа са инвеститором. И тако, након што је све срушено, купљено и препаковано, остаје само једно питање: ко ће, у следећој фази цивилизацијског напретка, добити тендер за изградњу слободе?

Врло је важно да ову тему не спустимо на ниво дневне политике и већ познатих леволибералних грађанистичких жалопојки о корупцији, клијентелизму и недостатку транспарентности“. Овде није реч о транспарентности, већ о трансценденцији. Ово није, примарно, питање административне одговорности колонијалних гувернера, већ архетипске судбине. Ово је питање континуитета српске анти-империјалне традиције — од Косовског завета до последњег косовског боја 1999. године — и њеног епског судара са метафизиком западног управљања. У тој борби, Београд је само сцена, а наши локални извођачи радова тек статисти у драми коју су режирали стари мајстори колонијалне режије, овога пута у продукцији једног техноколонијалног холдинга под називом „Евро-атлантске вредности Д.О.О.“.

Наравно, не смемо заборавити ни наше несебичне Трамп-Србе, који су у дипломатском заносу успели да обезбеде још једну епохалну победу — овог пута над здравим разумом. Заиста, мало је примера у историји где се национални понос тако ефектно спојио са геополитичком аутосугестијом. После овога, тешко је замислити било какав ризик у Републици Српској: све док се верује Америма „на реч“, а реч долази од Трампа — симболичког Месије свих наших пројекција — нема бојазни за судбину народа, зар не? Једва чекамо следећи корак — можда неку приватизацију Косова у стилу “America First, Serbia included”. До тада, остаје нам да са академском дистанцом и иронијском стрпљивошћу посматрамо како се метафизика васколике слободе претвара у јавну набавку геополитичке потчињености.

Могли бисмо, у духу европских интеграција и међукултурног дијалога, да понудимо Немцима Народну библиотеку као идеално место за концептуалну пивницу – са књигама уместо подметача и живом историјом уместо живе музике. Турцима би, ради историјског помирења и гастрономске синергије, могла припасти Ћеле кула – као први етички кебаб-ресторан у Европи, са нагласком на органску патњу и аутентичну културну текстуру.

(Наставак у коментарима)

Американци би, наравно, могли да уприличе свој скромни трибут капиталистичкој трезвености, па да на месту некадашњих Кула близнакиња осване неки заједнички пројекат Ал-Каиде и Волстрита – симбол савршеног споја инвестиционог бумеранга и идеолошког минимализма.

Београд се, по свему судећи, нашао у својеврсној семиотичкој шкргутњи између “европског пута” и “геополитичког реализма”. Под притиском Брисела, који у свему што дише источније од Рајне види “руску агентуру”, наша престоница се све више претвара у експериментални центар за примену постсуверене демократије – један политички франкенштајн у ком се слобода мери нивоом усаглашености са дневним директивама ЕУ.

На све то надограђује се и повратак антируске реторике у српски мејнстрим, као и убрзана „Милоизација“ званичног Београда, који се, у настојању да буде ккооперативнији Бриселу, заправо само претвара у карикатуру самог себе. То је сада један турбо-LDP ентитет, подешен на глобалистичке анаболике, који Србију великом брзином укрцава на брод зван ЕУ Титаник – брод који, иако тоне већ деценијама, у нашој јавности и даље важи за најбољи у историји цивилизације.

У тој истој оркестрацији “плурализма”, посебну пажњу треба обратити на дешавања око НИС-а. Није немогуће да ћемо ускоро сведочити низу медијских, дневно-политичких psy-op експеримената који ће, под маском “енергетске транзиције”, имати за циљ да постепено гурну питање НИС-а у други план, а Русију са Балкана – све у корист НАТО енергетске “безбедности”.

Већ сада је уочљиво опипавање терена: од “спонтаних” хистеричних реакција на потпуно легитимне примедбе Марије Захарове, па до патетичних покушаја да се национални интерес сведе на кметовски баланс између западних амбасада и домаћих ПР консултаната.

У крајњој линији, све делује као једна велика докторска дисертација из области колонијалне психо-политике, са практичним делом у виду реформе јавне свести. Србија, чини се, није више субјекат историје, већ објекат у рукама неколико страних саветника и домаћих извођача радова, који и даље верују да је суверенитет анахрона категорија.

И како се наша власт брани од непријатеља с поља? Па, тако што се тактички повлачи, дипломатски клања и геополитички пузи — у оквиру једне шизофрене стратегије „капитулације са људским лицем“. Уместо да одбрани државу, она је „деконструише“ у сврху свог опстанка, што је, признаћете, један софистицирани вид патриотизма по постмодерним стандардима. Под претпоставком да сви притисци долазе из Брисела, режим је усвојио концепт „активне субмисивности“ — брани национални суверенитет тако што га унапред предаје, надајући се да ће ЕУ, дирнута тим гестом, одустати од даљег понижавања. Ако ова логика потраје, до коначне победе неоколонијалног обојеног специјалног рата, можда нам заиста остане барем београдски пашалук, као тематски парк некадашње државности са минималном административном самоуправом.

Ако је ДС својевремено остварио акт националне катарзе у виду предаје бомбардованог Маршалата Америци — да се, ето, културолошки закрпи рупа на души после 1999. — онда је ово сада пишање на кубни метар историје. Ритуално понижење војске, симболичко кастрирање државе, и метафизичка имплозија суверенитета у једном гесту урбанистичко-геополитичког минимализма.
Тако је СНС успео да изведе свој последњи метаполитички перформанс: синтезу ДС-а и ЛДП-а у једној нео-конзервативној, лажнопатриотској амбалажи. У суштини, добили смо ЛДП на стероидима само са више тробојки који имају задатак да прекрију националне поразе. Ако је то будућност „суверене политике“, онда нека нам бар оставе споменик Генералштабу — као опомену да смо једном, макар у теорији, имали државу.

Ако би неко хтео да напише докторску дисертацију о естетици политичког самопонижавања, Србија би без икакве дилеме представљала лабораторију идеалног типа. Наш председник — иначе еминентни кроатофоб, по сопственој декларацији — успео је да се, у једном од најзанимљивијих политичких парадокса савременог Балкана, профилише као коњушар са већом ревношћу од оних којима је формално желео да држи лекције из националног поноса.

Геополитички мазохизам, дакле, није више modus operandi — то је постао културни фетиш.

Ипак, говоримо о странци која је за годишњицу НАТО агресије угостила Герхарда Шредера, човека који је својевремено радио на легитимизацији бомбардовања, а затим му захвалила на одржаном предавању које вероватно гласи „Хуманитарна интервенција и естетика капитулације“. То је иста она власт која је за 6. април, дан немачког разарања Београда, широм града качила швапске заставе у знаку модерне реконцилијације, да би сада Генералштаб свечано предала Американцима — у оквиру најновијег перформанса евроатлантског самопорицања.

Моралне естете те врсте карактерише посебна форма аутоимперијалног понижавања — нешто између колективне амнезије и културолошког фетиша за историјске агресоре. Њихов однос према прошлости је фројдовски: што нас је више тукла, то је више волимо. У том смислу, аутоимперијализам је постао наш главни извозни бренд, а геополитика понижења национални спорт, који се вежба с фетишистичким жаром и на академском и на уличном нивоу.

Јер они једноставно уживају у томе — у целој тој естетици геополитичког самопонижења која се продаје као државничка мудрост. И онда, у тренуцима најдубљег пораза, изговарају своје чувено “Живела Србија!” — као финални чин трагикомедије у режији Министарства самодеструктивних послова.

За крај, веома је забрињавајућа, у најамњу руку гласна тишина, а у нагорем случају гласање за Lex Specialis о Генералштабу од стране самозваних бранитеља тековина социјализма и самопрегорних бораца за БРИКС, који су успели да оснаже евроатлантски империјализам — са посебним нагласком на реч „оснаже“. Док су у време референдума за предају судства и тужилаштва ЕУ барем симболично "носили лек тетки", сада су се потпуно раширили, да сви виде њихову политичку мускулатуру и дисциплину једног савесног управника колоније.


Сходно томе, свако ко данас говори о „обојеним револуцијама“, а притом гледа ТВ N1, може се с правом назвати учесником једне много софистицираније појаве — обојене еволуције. Та еволуција, за разлику од револуције, не захтева барикаде, већ само Wi-Fi. Док год у Србији делују западно-спонзорисане медијске структуре и НВО амебе од јавног утицаја, ми ћемо живети у друштву контра-митинга, контра-кампова и контра-реалности — све уз повремено дипломатско увлачење у анус евроатлантске заједнице, уз наде да ће она можда, из обостране љубави, једном стегнути ланац својим керовима.